nadjime.net http://www.nasmejme.com/topo/ ein Bild


<
 
Crucified Kosovo - Raspeto Kosovo
UCLANITE SE NA FORUM!!! you can register in forum!!!  
  Home
  Crucified Kosovo - Raspeto Kosovo
  Catalog of Destroyed and Desecrated Churches
  About Kosovo o Kosovu
  => Eyewitness to Genocide
  => Eyewitness to Genocide in Kosovo: Kosovo-Metohija and the Skenderbeg Division
  => The Skenderbeg SS Division and the Holocaust
  => Komunisti menjali Kosovo
  => Stradanja Srba od Albanaca
  => Stradanja u prvoj posleratnoj deceniji (1945-1955)
  => Četvrt veka golgote Kosovskih Srba (1956-1981)
  => Najnovija stradanja (1981-1988)
  => Godina 1990
  => 22-24. mart 1990: Krugovi pakla na Kosmetu
  => April,maj i juni 1990
  => Krstovdan Srba na Kosovu
  => Srednji vek-etnicke prilike na Balkanu pre doseljavanja Srba
  => II Doseljavanje Srba na Balkan
  => Srpska drzava i albanci
  => IV Etnicka sutuacija Kosova u XIII i XIV veku
  About Gazimestan
  Kosovo-video
  Protesti protiv neznavisnosti
  Serbian monastery`s srpski manastiri
  Srpski velikani
  Gallery galerija
  Forum
  Domaci filmovi
  Download muzike
  RAZMENA BANERA
  Contact Kontakt(e-mail)
  TV online, radio
  DNEVNA STAMPA
  Guestbook Knjiga gostiju
  about me o meni
  messages poruke
  Serbian from Krajna
  Ankete sajta
  Mapa sveta
  Statistika poseta
  Recnik
  Top lista sajtova
  Obilic(rodni kraj)
  Biografije YU rokera
  Flash igrice online
  Admin



ein Bildein Bildein Bildzanzi
eXTReMe Tracker
SRPSKE ETNO CARAPE!!! Dobrodošli na Sokolov sajt SrbNet
Free Domain & Hosting
22-24. mart 1990: Krugovi pakla na Kosmetu

22-24. mart 1990: Krugovi pakla na Kosmetu

Sve što smo čuli i videli i doznali o martovskim događanjima na Kosovu i Metohiji samo je bleda slika onoga što su stvarno preživeli Kosovo-metohijski Srbi, od pojedinih šiptarskih terorista i od razjarene arnautske mase tokom tri dana ovoga marta ove godine (22-24. 3. 1990). Očevici kažu da je najstrašnije bilo u Podujevu, pa onda u Vučitrnu. Sa nekima od Srba, žrtvama šiptarskog masovnog linča i terora u Vučitrnu, razgovarao sam lično ubrzo posle šiptarske masovne histerije "masovnog jednonacionalnog trovanja", nazvane od nekih i tragikomedijom. O stradanju Srba u Podujevu i još nekim mestima Kosmeta prenosim svedočenje drugih očevidaca i samih Srba stradalnika.

Podujevo 22-23. marta

Šiptarska masovna histerija "jednonacionalnog trovanja" počela je najpre, u vreme školske nastave, u Srednjoškolskim centrima "8. novembar" i "Đuro Đaković" u Podujevu. Tamo je neko proturio vest da je "neko nepoznato lice" - Srbin - podmetnulo u školu "otrov", da je to neki nevidljivi, "gasoviti" otrov, koji se iznenada pojavio u prostorijama škole, pa su njime "otrovani" đaci albanske narodnosti! Odjednom je, kao po nekom scenariju, tokom prepodneva 22. marta 1990, počelo prevoženje većeg broja "otrovanih" arbanaških đaka za Prištinu. Na stotine automobila, taksija, kombija, privatnih kola pojurilo je putem Podujevo-Priština, sa upaljenim svetlima i trubljenjem sirena, da bi usput bili pozdravljeni od šiptarskih masa sa podizanjem dva prsta uvis u znak "V". Istovremeno je u Podujevo po ulicama počeo masovni protest više hiljada Arbanasa, koji su odmah zatim otpočeli pravi "lov" na Srbe. Počelo je masovno zaustavljanje svih srpskih kola, legitimisanje i pretresanje, kako Srba lično tako i njihovih kuća i stanova u Podujevu, a zatim i privođenje Srba u Stanicu milicije. Najpre su privođeni srpski đaci iz škola u Podujevu, kojih je ubrzo bila prepuna Stanica milicije. Mnoga od te srpske dece bila su maltretirana još u školi, dok su ih šiptarski nastavnici i učenici hvatali kao "trovače". Tako je napr. Dragana Nikolić, učenica 3. razreda pomenute škole "8. novembar", bila pretučena od svojih vršnjaka Šiptara i od nastavnika, koji su tvrdili da devojčica u svojoj kesi sa knjigama i čak u patikama "krije otrov"! Takođe je pretučen i Nebojša Đurić, učenik u Podujevu, rodom iz Kuršumlije, koji u Podujevu stanuje kod svoje bake Ruže Božović. Maltretiran je i osnovac Andrija Lukić, iz 5. razreda, koga je u školu dopratila majka Radojka, pa je jadna majka zatim dugo tešila rasplakano i poniženo dete, jer su na njega napali nastavnici Šiptari i Šiptarke, vičući: "Kad umiru naša deca, nek umiru i vaša!" I druga srpska deca bila su maltretirana, vučena za kosu, udarana, šutirana, dok su ih privodili u Stanicu milicije, ili dok su iz zajedničkih škola evakuisali šiptarsku "otrovanu" decu za bolnice. Naravno, niko od izbezumljenih Šiptara nije se zapitao: kako to da nijedno srpsko dete iz tih istih škola nije "otrovano"? Ima li takvog otrova koji truje jednonacionalno?

Još gore je bilo maltretiranje odraslih Srba po stanovima i ulicama Podujeva od strane razjarene arbanaške rulje. Pretresani su srpski stanovi, kao napr. Slobodana Cvetkovića, koga su, mada ništa nije nađeno u njegovom stanu, ipak milicajci Šiptari poveli u Stanicu milicije. Ali, kako ga usput nisu štitili, nedužni čovek dobio je dosta udaraca po glavi i telu od razjarene šiptarske rulje na ulici. Napadnuta je i kuća Miloša Savića i drugi srpski stanovi. Mnoga srpska kola su takođe napadnuta i polupana, a Srbi iz tih kola nasilno su izvučeni i linčovani. Kamenovan je auto novosadske registracije, koji pripada profesoru Milanu Julincu, koji inače predaje u pomenutoj školi "8. novembar" u Podujevu. Pretučen je i srpski učenik Miloš Ivanović, đak iz škole "Đuro Đaković", rodom iz Kuršumlije, kome je posebno, kako je kasnije SUP Srbije ustanovio, zadao više udaraca po licu Šiptar Alija Podvorica iz Podujeva. U linčovanju srpskih đaka učestvovao je, kako se kasnije ispostavilo, naročito Šiptar Ajul Haliti (48) iz sela Glavnik kod Podujeva. On je, sa drugima, tukao srpske đake Mirka Paunovića i Božidara Vukadinovića. Napadnuti su takođe i tučeni Srbi Goran Nešović i Zorka Milićević, u podujevskoj ulici JNA. Njih su tukli Arbanasi Šemsi Ukeli (38) i Ali Rama (30) Ukeli je Nešovića uhvatio za kosu, tukao ga i pretio mu, pa ga je udarao rukama i nogama. Napadnut je u Podujevu i Srbin Milan Živković, a posebno ga je tukao Idriz Lepaj (66), iz Podujeva, uz učešće i drugih Šiptara. Kako se kasnije pokazalo, u Podujevu je dva dana, 22. i 23. marta, pretučeno između 30 i 40 nedužnih Srba, među kojima je bilo dosta đaka. Svi su oni prošli kroz krugove pravog pakla, koje su im priredili izbezumljeni Šiptari, "uvereni" ili nabeđeni da Srbi "truju" njihovu, albansku decu. Izgleda, međutim, da je najgore prošao Srbin Živorad Jovanović (27), iz sela Bajčine kod Podujeva, koji je zadobio teške telesne povrede po čitavom telu i ubode noža u predelu srca. U takvom stanju on je "priveden" u miliciju, jer je tobože "trovao" šiptarsku decu! Jovanovića su posebno tukli dvojica Šiptara, Kadri Mačesten (25) iz sela Dumoša kod Podujeva, i Mustafa Abdulj (43) iz sela Glavnik kod Podujeva. Opi su, uz asistenciju i drugih Arnauta, Jovanovića, krvavog i izubijanog, poluobnaženog, prosto dovukli i bacili pred kapiju Stanice milicije. Njega je od sigurne smrti spasao Šiptar milicajac Džafer Hoti, koji je kasnije to opisao ovako ("TV Novosti", 30. 3. 1990): "Bilo je grozno, kaže Hoti. Masa (šiptarska) je divljački proganjala i nasrtala na iznenađene Srbe i Crnogorce, koji uopšte nisu slutili takav razvoj događaja. Optuživali su ih za bacanje otrova i nasrtali u gomilama na svakog koga bi ugledali na ulici. Mi smo, naravno, mnoge (Srbe) upozorili da se sklone, ali veliki broj ljudi bio je jednostavno zatečen zbivanjima. Bio sam u građanskom odelu. Nikakvo oružje nisam imao sa sobom - samo pesnice i noge. Rulja se ponašala kao podivljala. Otimao sam pojedince (Srbe) iz mase napadača i uvodio u zgradu Opštinskog suda (u Podujevu). Tu sam primetio i drugaricu Mladenović sa sinom (Cica Mladenović, sudija tog istog Suda, sa sinom Draganom). Pozvala me je... Onda se pojavio i Vehbi Ramadani (predsednik Soc. saveza Podujeva):

 

Srbin na zemlji pretučen (Podujevo, 22. marta 1990).

"Džafer, rekao mi je, ubiše čoveka pred zgradom Opštinskog komiteta!"... Potrčao sam u tom pravcu. Nikad u životu nisam toliko trčao. Prizor pred Opštinskim komitetom bio je strašan: gomila je mrcvarila nekog čoveka, moji je ležao na zemlji, a čiji lik nisam uspeo da vidim. Čitavo to vreme urlali su da je i on otrovan i da je zato pao na zemlju! "Ja sam Džafer - povikao sam - ostavite tog čoveka!". Računao sam da će me poslušati, jer dvadeset i sedam godina sam ovde u službi. Niko sade nije slušao... Vukli su ga po zemlji, udarali su ga i rukama i nogama... Bacio sam se na njih i pokušao da povređenog podignem sa zemlje. Udarci (Šiptara) su se preneli na mene, a i na mladog Refata Dervišolija, milicionara, koji mi je pritekao u pomoć i bio sav krvav od udaraca mase. Onda mi je pomogao i neko od građana Albanaca, jer Srba u to vreme nije više bilo na ulicama (Podujeva). Pridigli smo Jovanovića (Živorada), i uz pravu bitku preneli ga na zgrade SUP-a. Bio je veoma teško povređen, pa je zatim (od Šiptara) proturena priča da je nastradao u saobraćajnoj nesreći! Kasnije su i mene odneli u bolnicu - bio sam sav izudaran", završava svoje potresno svedočenje ovaj čestiti Albanac Džafer Hoti.

Teško povređenog Živorada Jovanovića iz Podujeva prevezli su milicajci u ambulantu, pa onda u Prištinu, a posle prvog pregleda i prve pomoći u Prištinskoj bolnici, njegovi rođaci hitno su ga prevezli u bolnicu u Kraljevo. U kakvom je stanju Jovanović dovežen u Prištinsku bolnicu, opisuje lekar dr Dušan Bulajić iz Prištinske bolnice: "Jovanović je imao teške podlive krvi po celom telu, a naročito po leđima i glavi. Sa temena glave zguljena mu je koža površine šake odraslog čoveka, tako da je faktički bio skalpiran! Očigledno da je bio tučen raznim tvrdim predmetima, a istovremeno su po njemu gazili udarali ga nogama. Nožem je uboden ispod rebarskog luka. Zbog težine rane Jovanovića smo hitno operisali. Inače, radi se o snažnom mladiću (rođen je 1964. godine), koji se očito bavio sportom" ("Jedinstvo", 24-25. 3. 1990).

Zapanjeni ovakvim strahotama masovnog linča, Srbi u Podujevu su se mahom zabarikadirali u svoje kuće i stanove, ali su i u kućama i stanovima bili frontalno napadani od podivljalih Arnauta, tako da je odmah postalo jasno da je cela ova farsa sa "jednonacionalnim trovanjem" zato i izmišljena i izvedena da bi se javno omogućio i "legalizovao" lov na Srbe i masovni linč. O tome je svedočio, između drugih, i napadnuti i linčovani profesor Milan Julinac, kojega smo već spominjali. On kaže: "Ono što nas je snašlo u centru Podujeva, podseća na srednji vek". Sa njim su bili, i maltretirani su, grupa srpskih đaka, koje su onda Šiptari zadržali kao neke kriminalce. Njega i đake su prislonili uza zid i pretresali ih, a u Stanici milicije držani su od 11 sati ujutru do 9 sati uveče. On lično video je oko trideset pretučenih i ranjenih Srba, koje su Šiptari tu u Stanicu milicije dovodili toga dana.

Evo imena 30 pretučenih i povređenih Srba u Podujevu, da ostanu za crnu hroniku najnovijih kosovskih stradanja Kosovometohijskih Srba. Teže su povređeni, uz već spomenutog, nožem izbodenog Živorada Jovanovića: Dragan Nerandžić i njegov sin Tiosav, apotekar Slobodan Cvetković, Veljko Guberinović, Goran Bojović i Goran Nešović. Lakše su povrede zadobili: penzioner Milutin Kilibarda iz Lauše kod Podujeva, Slobodan Pavlović iz Kuršumlije, Božidar Vukadinović iz Matarove kod Podujeva, Marko Paunović (star 17 godina) iz Merdara, Obren Anđelković i Ljubiša Radosavljević iz Krpimeje, Branislav Milovanović iz Donje Brnjice, Milan Kljajić i Slaviša Cerović iz Obilića, Miroslava Jovović (stara 16 godina) iz Prištine, Ljubica Milovanović (16) iz Podujeva, Milan Jurinac iz Novog Sada, Miloš Jovanović (20) i Miroslav Urošević (19) iz Kuršumlije, Dejan Joksimović (19) iz Prokuplja, Zoran Trajković iz Gnjilana, Stojan Jovanović iz Bejčine kod Podujeva, Savo Vukadinović (17) iz Podujeva, Nebojša Bukić (18) iz Kuršumlije, Dragan Nikolić, đak 3. razreda srednje škole, iz Podujeva, Dragan Mladenović i njegova majka Cica, i Miodrag Darmanović iz Podujeva.

Da ne nabrajamo dalje nesreće nesrećnih podujevskih Srba, spomenućemo da je uskoro posle ovog dvodnevnog pakla, jedna delegacija Srba iz Podujevske opštine otišla u Beograd da bi rukovodstvu Srbije iznela svoje nevolje zbog starih i sada novih, produženih šiptarskih nasilja, zuluma i pretnji, tražeći od vlasti Srbije efikasniju zaštitu, jer su im životi i imovina krajnje ugroženi, a osnovna ljudska prava na Kosmetu uskraćena. Oni su naveli podatak: da se samo iz Podujeva u poslednjim decenijama pod pritiskom iselilo preko 7.000 Srba da je nad Srbima izvršeno preko 350 fizičkih napada sa težim posledicama i približno toliko nasrtaja na njihovu imovinu. Ta nasilja su bila: ubistva ranjavanja, silovanja i linčovanja. Tako su naveli da je ubijen od Šiptara Srbin Miloš Dumanović u selu Dubnica i Bogdan Mladenović u Gornjoj Repi. Ranjeni su od Šiptara: Dragan Rakić i Ljubomir Miladinović u Velikoj Reci i Podujevu. 22. marta 1990. linčovano je od Šiptara samo u Podujevu 36 Srba, a Živorad Jovanović je izboden nožem u centru Podujeva. Šiptari su pretukli i ove Srbe: Milana Ivanovića u selu Lauša, Miladina Radosavljevića u Rezuču, Dobrosava i Ranka Dimića u Glavniku; zatim Živojina Milićevića, Dušana Jočića, Gorana Nešovića, Milana Živkovića, Slobodana Cvetkovića, Voju Lukića i takođe Srpkinju Draganu Mladenović... Šiptari su podmetnuli požare na imanja srpskih porodica: Andrića u Svetlju, Maljevića u Dubnici, Jovanovića u Metohiji (podujevskoj), Milačića u Balovcu i drugih, a nasrtali su inače i na imovinu mnogih Srba, posebno poljskim štetama, otmicama i prisvajanjima. Šiptari su takođe skrnavili grobove i rušili krstove i spomenike na srpskim pravoslavnim grobljima u selima: Lapaštici, Bradašu, Batlavi, Sibovcu, Merdare, Donje Ljupče i drugim. Spominjana su i druga vrsta nedela, zuluma i terora šiptarske većine nad malobrojnim Srbima u Podujevu i okolini.

Vučitrn 22-23. marta

A evo šta se u ista ta dva martovska dana događalo u Vučitrnu i kroz kakve su krugove pakla prošli Srbi i srpski đaci.

Srpski pravoslavni sveštenik Zoran Grujić, starosedeoc Kosova (rođen i odrastao u selu Plemetina ispod Čičavice i završio Prizrensku bogosloviju), sveštenik je u Vučitrnu i Okolnim selima već više od decenije. Svi Srbi dobro pamtimo mučeničku smrt Danila Milinčića iz Samodreže (2. jula. 1982. godine) kad je unesrećena majka Danilova Danica rekla: Svi su nas ostavili, samo je još sa nama otac Zoran, jer se on sirotoj majci, supruzi i deci mučenika Danila našao kao brat i otac i svesrdno im pomogao. On je i sahranio pokojnog Danila u Vučitrnsko groblje kraj srpske crkve.

Otac Zaran Grujić ima suprugu i četvoro dece (7-13 godina) Svi su đaci vučitrnske Osnovne škole. Tokom ranijih godina ovaj sveštenik i njegova porodica, i sav njegov Srpski crkveni narod u Vučitrnu i okolini, imali su bezbroj nevolja i napada od Šiptara, naročito u vreme one velike šiptarske agresije 1981. godine. Tada je i on privođen u miliciju i u Komitet komunističke partije, saslušavan i maltretiran bez ikakvog razloga i povoda. On im je tada rekao u lice "Ja sam sa svojim narodom čist i nevin, a vi ispitujte vaše hodže, oni i njihov narod su sve ovo zaprljali". Imao je otac Zoran i nekoliko fizičkih napada od strane obesnih Šiptara, ali kao Jovan Kosovac iz narodne pesme nije se dao lako uplašiti, najmanje odstupiti.

U ovom martovskom arnautskom ludilu i paklenom planu da svi skupa odglume "masovno jednonacionalno trovanje" svoje sopstvene dece, da bi tako stvorili razlog za masovni linč nad Srpskim življem, i otac Zoran je bio od njih unapred "uračunat".

Naime u četvrtak 22. marta 1990. na praznik Mladenaca (= Svetih Četrdeset Mučenika Sevastijskih, pobijenih od neznabožaca Rimljana 318 godine na ledu Sevastijskog Jezera Maloj Aziji), sveštenik Zoran je otišao u kuću jednog Srbina, svog parohijanina, u glavnoj ulici Vučitrna (koja se nažalost zove M. Tita) da osveti vodicu pred Uskrs. Bilo je to oko 4 sata popodne Kada je završio svećenje vodice i iz te kuće pošao ka svojim kolima da bi nastavio dalje, dok je otvarao kola odjednom su mu prišla 3 milicajca Šiptara (Zoran kao stari Kosovac poznaje ih i po licu i zna dobro šiptarski) sa uperenim automatskim oružjem i viknuli: "Ruke uvis" Imamo nalog da te pretresemo" Sveštenik nije potražio pismeni nalog za pretres, jer zna da bi to bilo gore po njega, jer bi ga tada maltretirali i fizički pod izgovorom da pruža otpor" Rekao im je "Ajde de, ovi vaši ceo dan demonstriraju, a vi Srpskog popa da pretresate! Jer već tog četvrtka izjutra jurila su kola po gradu sa navodno "otrovanima" i bile su po gradu gužve čoporativno okupljenih Šiptara. "Nemoj ništa da pričaš", rekao mu je jedan milicajac, sa i dalje uperenim automatom u njega, dvojica su ga pretresli tražeći "otrov" kojim je on navodno "otrovao albansku decu"1? Pretresli su mu i kola i zatražili su da otvori i gepek, pa kad nisu ništa našli, opet su tražili da digne ruke uvis i pretresli ga po drugi put. Kao poznati šaljivdžija, sveštenik im je rekao "Ne tražite valjda kod mene redenike", na što su mu opet rekli "Ne pričaj"! i saopštili mu da "imamo nalog da te vodimo u stanicu" Dok je pretres trajao, okolo se već bila okupila masa Šiptara, a poizdalje poneki Srbin iz komšiluka ili prolaznik, kao i sam domaćin kod koga je sveštenik bio u kući. Svi su posmatrali ovo pretresanje srpskog sveštenika Milicajci su ga zatim strpali u kola i odvezli, sa stalno uperenim automatom jednoga od njih na sveštenika. Sveštenikova kola ostala su na ulici zaključana. U stanici milicije kažu mu da, navodno, nema komandira, pa ga traže, te da on tu sačeka. Oko njega sve sami Šiptari milicajci, čije razgovore on razume. Jedan od njih, koji ga je poznavao, pita ga: "Šta je, pope?" Pa kad je čuo o čemu je stvar, promumljao je: "E, majku mu, lopovi" i otišao negde. Posle nekih 20 minuta čekanja, zovu ga na sprat i tamo ga dočeka Enver Mađuni, načelnik SUP-a u Vučitrnu, koji je sve vreme bio u zgradi, pa se sada nekako unezverio, jer sveštenika Zorana lično poznaje. "Gde si, druže stari?" - veli on svešteniku, kao da ništa ne zna i nema pojma o čemu se radi. Onda kao grdi one drugi milicajce, pa ih pita "Šta je napravio?", a ani odgovaraju: "Pa, sumnjiv nam je"!

Za to vreme neki od Srba, koji su videli pretresanje i odvođenje sveštenika, već su javili po gradu i doznao je i predsednik Opštine Vučitrn, inače Srbin, Dragiša Murganić, koji se sada javio telefonom u SUP i načelniku rekao da puste sveštenika Grujića, jer je tim hvatanjem i pretresanjem napravljen samo veći problem. Načelnik po telefonu priznaje da je to, bila greška", ali, kako je u to vreme već bilo javljeno združenom odredu savezne milicije, i oni su tu stigli. Načelnik SUP-a naređuje pred njima da se još jednom izvrši pretres sveštenika i njegovih kola, što su i učinili Šiptari milicajci, uz posmatranje jednog Srbina iz združenog odreda. Kako opet ništa sumnjivo nisu našli, odvode Zorana opet kod načelnika, te mu uzmu podatke i uz načelnikove reči neke pokude šiptarskim milicajcima, puste sveštenika da može ići kući. Međusobno pak, Šiptari mi milicajci samo se tapšu po ramenima! Tako je završeno ovo maltretiranje nedužnog srpskog pravoslavnog sveštenika u Vučitrnu 22. marta, između 4 i 5 sati popodne.

U petak, 23. marta 1990. i gradu već od jutra počinje haos. Radio Priština, srpski program, bio je već objavio da je sveštenik u Vučitrnu hapšen i pretresan, po je otac Zoran pretpostavio da su njegovi roditelji u Plemetini tom vešću uznemireni (jer svi Srbi na Kosmetu ovakvih nemirnih dana pomno slušaju radio, jer uglavnom ne smeju da se kreću izvan svojih domova) Zato je pošao rano kolima do roditeljske kuće (oko 20 km) da im javi da se ne plaše za njega Takođe je odveo decu svoju i komšijsku u školu, na drugi kraj grada. Ustvari, starija deca su već bila otišla, pa je pošao da odvede malu Jelenu i jedno komšijsko dete, koje nije smeo da pusti, jer je u gradu već bila gužva. Bio je to petak, pijačni dan u Vučitrnu, pa je ionako pijačna gužva dobro došla šiptarskim kolovođama i organizatorima masovne histerije "trovanja dece". Kako se ubrzo doznalo, već oko 8 sati ujutru u Vučitrnu je počeo pogrom Srba. Šiptarske siledžije su pretukli neke Srbe, navodno pod sumnjom da su oni "trovali" šiptarsku decu. Tako su ujutro već pretukli Kostić Milutina iz sela Vukoša kod Vučitrna, poznatog im po tome što je javno govorio da će dati svoj plac za Srbe povratnike na Kosovo. Njega su najpre, tog jutra, dok je vodio svoje dete Cvetka lekaru, nekoliko Šiptara napali i uhvatili za tašnu koju je nosio, pod izgovorom da pregledaju, jer navodno "nosi otrov", pa su ga tukli i sa milicajcima Šiptarima odvukli u stanicu i tamo ga saslušavali i maltretirali.

Kako je u gradu bila sve veća buka i nemir i gužva od ljudi i kola sa navodno "otrovanom decom", Zoran Grujić i još desetak Srba koji su takođe došli u školu, molili su direktora škole, Srbina, da decu pusti kući, te da ne bude nastave, nego da se srpska deca što pre raziđu svojim kućama. Tako je i bilo. Škola je prekinula sa radom, i 12 Srba roditelja i sa njima preko pedesetoro srpskih đaka krenuli su svojim kućama kroz glavnu ulicu Vučitrna. Ocu Zoranu i njegovoj deci i još drugoj srpskoj deci iz škole predstojalo je da prođu celom dužinom glavne vučitrnske ulice (oko 1 kilometar) kroz šiptarsku masu ljudi i kola, koja su jurila na sve strane, sa sirenama i po danu upaljenim farovima, i sa unutra navodno "otrovanom decom", koja su često u kolima i sama se smejala i rukama pokazivali znake "V", a za neku decu šiptarsku očevidci tvrde da sama nisu znala šta se dešava, jer su ih prosto strpali u kola i vozili prema zdravstvenoj stanici, tj. Domu zdravlja u Vučitrnu.

Usput, priča otac Zoran, šiptarska milicija je stajala na trotoaru i ništa nije radila, a neki mlađi Šiptari civili na raskršću regulišu saobraćaj neka kola zaustavljaju, neka puštaju kao "hitne slučajeve" itd. Dvojica Šiptara civila stajali su na raskršću gde se ide za dom zdravlja i propuštali "bolesnike" u tom pravcu. Ocu Grujiću i drugim Srbima s njime bilo je čudno kad su primetili da i na sledećem raskršću opet su došla ona ista dva Šiptara i "regulišu saobraćaj", što znači da su oni njih, Srbe i srpske đake, pratili i nešto pripremali. I zaista, negde oko centra grada, u toj masi koja je sve više rasla, došlo je iznenada do gužve. U toj gužvi su Šiptari tada uboli nožem mladića Srbina Zorana Jovića, i pretukli još 2 druga Srbina, Momira Adžića i Tomislava Trifunovića, oba iz Vučitrna. Tu negde u blizini šiptarska rulja napala je

(oko 10 sati) i Zorana Pavlovića i sinčića mu Dušana, i Dragana Bojevića sa suprugom i dva đačeta od 9 i 10 godina. Neki Srbi roditelji sa svojom decom đacima uspeli su da stignu usput do svojih kuća i sklone se, a neki su se opet svratili u druge srpske kuće da izbegnu tu opasnu gužvu i moguće linčovanje. Atmosfera je postajala sve napetija i dalji tok ovog haosa sve nepredvidljiviji.

Dok su otac Zoran i ostali Srbi i đaci došli do Kaljaje (do ostatka poznate tvrđave kule Vojinovića u Vučitrnu), već je, dotad, desetak Srba bilo uhvaćeno od šiptarske mase i maltretirano, a neki drugi Srbi uspeli su da se iz škripca nekako izvuku i spasu. Sa ocem Grujićem su ostali još neki Srbi koji stanuju blizu njegove kuće. Opet su se pojavila ona dva Šiptara i nasrnula sada na oca Zorana, tražeći da ga pretresu da nema i srpski pop "otrov" kojim je "trovao decu" šiptarsku! Kako su tu u blizini na trotoaru stajala 4 milicajca iz združenog (jugoslovenskog) odreda, koji takođe nisu ništa preduzimali u odbranu Srba, ovi Šiptari su Zorana za momenat ostavili na miru, te se on brže povlačio prema crkvenoj porti, jer stanuje u porti u crkvenoj zgradi. Nije hteo da prilazi miliciji iz Združenog odreda, videće ih neaktivni i bojeći se većih komplikacija. Nešto dalje od ovih milicajaca, stajali su i oni Šiptari milicajci koji su ga prethodnog dana hapsili i saslušavali. Kad su se malo udaljili od ovih milicajaca, opet mu priđu ona dvojica Šiptara, okruženi masom drugih, i traže da ga pretresaju i "pronađu otrov" kod njega. Inače, pojedinim Srbima šiptarski teroristi su bacali kraj nogu neke kapsule sa plinom (plastične kapsule, rezerve za upaljače na plin) i onda ih napadali i linčovali kao navodne "trovače" šiptarske dece! Pri tom, kako su o. Zoran i drugi dobro zapazili, Šiptari iz samog Vučitrna pokazivali su drugim Šiptarima iz okolnih sela koje Srbe Vučitrnce treba napasti, a ovi su ih onda napadali i tukli, jer ih ovi ne poznaju. I obratno: Šiptari iz sela oko Vučitrna ukazivali su na Srbe tavan Vučitrna, a linčovali su ih vučitrnski Šiptari. I zaista, kasnije je ustanovljeno da su oca Zorana i njegovu i drugu srpsku decu najviše napadali dvojica Šiptara koji nisu iz Vučitrna: Skender Hajrizi (45), taksista iz Slatine, i Šema Ahmetaj (44) iz Smrekovnice, dakle iz okolnih sela.

Kada je kroz dva dana državna vlast Srbije rešila da pošalje svoju miliciju na Kosovo i Metohiju i naročito u Podujevo i Vučitrn, da smeni lokalnu šiptarsku miliciju, koja je ne samo sabotirala zaštitu nedužno progonjenog Srpskog življa, nego su i mnogi od njih učestvovali na strani arnautskih terorista, tada je smenjen i šiptarski milicijski odred u Vučitrnu (bilo ih je 110 milicionera, među njima i nekoliko Srba), pa je kroz neki dan potom, brzom i energičnom akcijom u Vučitrnu i okolnim selima pohapšeno devet arnautskih terorista, za koje se ustanovilo da su bili glavni organizatori i akteri masovnog linčovanja i ranjavanja oko 20 Srba iz Vučitrna i okoline. Uhapšeni su ovi šiptarski zulumćari i teroristi: iz Vučitrna: Dževdat Hazri (24), Selim Bunjaku (40), Nazmi Bunjaku (27), Raim Krasnići i Zećir Morina; zatim: Jahip Hasani (24) iz sela Mijalići, Nazmi Bunjaku (27) zvani "Ljubica" i Rasim Krasnići (32) iz sela Želivode, i Miran Osmani (34) iz sela Bare kod Mitrovice koji živi u vučitrnskom selu Doljak. Uz učešće i još nekih Šiptara iz one podivljale mase ova devetorica su 23. marta u Vučitrnu direktno pretukli i nožem izboli Srbe: Zorana Jovića iz Vučitrna, Ljubišu Stanojevića iz Prilužja kod Vučitrna i radnika iz Obilića Milenka Milutinovića, a isto tako su bili saučesnici i napada i linča nad ostalim Srbima iz Vučitrna i o:koline.

Kada su pomenuta dvojica šiptarskih nasilnika i opet navalili da pretresu oca Zorana, u međuvremenu su već bili stigli na domak crkvene porte u Vučitrnu. Tada su pojedine žene Srpkinje, čije su kuće bliže crkvi, počele da viču na ove Šiptare: "Sram vas bilo", a to su učinili i drugi Srbi, pa čak i jedan Albanac. Tada je učitelj Žika, Srbin, uhvatio za leđa jednoga od tih Šiptara i grdeći ga odgurivao ga je od sveštenika, koji se uporno nije dao pretresti. Jer, Šiptari u Vučitrnu znaju da sveštenik Grujić ima dozvolu za nošenje pištolja, pa nisu bili sigurni da li on i sada ima pištolj kod sebe, a on sam je inače vrlo hrabar čovek i Šiptarima je više puta govorio, i ranije a i sada: "Ko je junak neka napadne prvi, pa da vidimo!"

Jedan od Albanaca u civilu (izgleda milicajac bez uniforme) takođe je stao u zaštitu srpskog sveštenika i grdio one Šiptare i svađao se s njima. Otac Zoran je samo čekao da se domogne crkvene kapije i da sa decom utrči u portu. Poizdalje već bio je video da je neko otvorio crkvenu kapiju, pa se bio uplašio da šiptarska masa ne prodre u portu. Jer, i dalje se masa Šiptara kretali tom istom glavnom ulicom Vučitrna, na sve strane su jurila kola sa sirenama i upaljenim farovima, vozeći navodno "otrovane", a ustvari stvarajući namerno veću paniku i gužvu da bi u njoj više Srba bilo napadnuto i linčovano.

Srpska dečica, od Zoranovih četvoro ona mlađa i još nekoliko preostalih đaka, od sve ove gužve i straha plakala su usput i to je situaciju činilo još žalosnijom i složenijom.

Zatim je na otvorenu kapiju crkvene porte izišao Srbin Mikan Todorović, koji je bio naoružan, i on je pošao u susret ocu Zoranu i deci. Ovo je bila značajna pomoć, jer su siledžije Šiptari izgleda spremali tek na kraju linč za srpskog sveštenika. Zoranov najstariji sin Saša je tada došapnuo ocu: "Pazi šta radiš, iza tebe je uperen pištolj" (od strane jednog Šiptara). U takvom stanju opšte gužve i neizvesnosti, svešteniku Zoranu je tada uspelo da nekako brzo ugura svoju i preostalu srpsku decu u crkvenu portu, i onda se okrenuo onim Šiptarima nasrtljivcima i šiptarskoj masi, jer su ga iza leća štitili naoružani Mikan Todorović i onaj Šiptar u civilu, pa im progovorio da se raziđu na miru. Onoga Šiptara koji je u njega s leđa imao uperen pištolj, uspeo je da polako odgurne, pa onda i sam uđe u portu i potrči prema crkvenoj kući gde stanuje, da uzme pištolj. Kad su Šiptari to videli, neki koji znali da on ima oružje, ustuknuli su i otišli, tj. pobegli, ali nisu svi, i nisu otišla sa ulice sva ona kola koja su došla i trubila spolja kraj crkvene ograde (crkvena porta je inače ograđena kamenim zidom visine bar metar i po). Interesantno je pri tom zapažanje i oca Zorana i drugih Srba: da su registracije na tim kolima u Vučitrnu, koja su prevozila "otrovane" (a ustvari više su kružila i stvarala gužvu), bile često sa oznakom: Celje, Ljubljana, Zagreb i druga mesta iz Slovenije i Hrvatske. Da li su to bili Šiptari koji tamo rade, pa su sada hitno došli "u pomoć" svojima da uspešnije svi zajedno odigraju ovu podlu šiptarsku farsu, ili su bila samo pozajmljena, nije moguće lako doznati.

Kad je sveštenik Grujić utrčao u svoju kuću, njegova žena i ostale Srpkinje koje su se tu bile okupile (jer i ranije, prilikom poznatih šiptarskih demonstracija 1981. godine i kasnije, mnogi Srbi i njihove porodice iz Vučitrna sklanjali su se u prostranu i ograđenu crkvenu portu i tako se štitili od šiptarske rulje), sprečile su oca Zorana da ne izađe napolje ispred kapije sa pištoljem. Umesto toga, on je telefonom iz stana pozvao šefa milicije Envera Maćunija u Vučitrnu da pošalje miliciju da oslobode narod i crkvenu portu od ove navale Šiptara. On mu je odgovorio: "Pope, ovde de opšta gužva i haos, a ja nemam ljudi" (milicajaca), što nije bilo tačno, jer u Vučitrnu je bilo 110 milicajaca, među njima i nekoliko Srba. Potom je otac Grujić pozvao predsednika Vučitrnske opštine, Srbina Dragišu Murganića, i ovaj mu pošalje 2 milicajca Šiptara. Sam predsednik opštine Vučitrn Murganić bio je u velikoj nevolji pa je u tim teškim momentima tražio kolektivnu evakuaciju Srba iz Vučitrna u Prilužje, gde bi među Srpskim življem bili sigurniji. Kad je to otac Zoran video, on se telefonom obratio Združenom odredu milicije u Kosovskoj Mitrovici, i oni mu kažu da za 15 minuta već stižu u Vučitrn. I zaista, odmah je došlo 15 milicionara sa dužim drvenim palicama i za desetak minuta razjurili su Šiptarsku masu ispred crkvene porte i iz glavne ulice u Vučitrnu. Posle toga, kao što je objavljeno i u štampi i na televiziji, ceo odred milicije u Vučitrnu smenjen je zbog ove sabotaže, na čelu sa načelnikom SUP-a Enverom Maćunijem. Smenila ih je Republička milicija Srbije.

Otac Zoran nam kaže: "Sreća što nisam imao kod sebe pištolj, jer u onoj opštoj gužvi i nevolji, naročito kad su naša (srpska) deca zaplakala, možda bih ga i potegao. Hvala Bogu da ga nisam imao sa sobom!" U toj gužvi govorio je šiptarskim siledžijama: "Samo izvolite, ko će od vas prvi" i u međuvremenu se povlačio ka svojoj crkvi i porti. "Siguran sam, kaže Zoran, da nije brzo došla Savezna milicija iz Mitrovice i intervenisala, šiptarska bi rulja počela da ulazi u portu i u srpske kuće i da redom linčuje Srbe". Jer, Šiptari su to već pokazali na primerima one desetine pretučenih i izbodenih Srba. Isto tako, još 22. marta na svim izlazima iz Vučitrna prema srpskim selima bila je šiptarska blokada. Tako, na izlazu iz Vučitrna prema selu Gojbulji, stajali su mlađi Šiptari i zaustavljali sve autobuse i kola koja su odlazila ili dolazila iz pravca Gojbulje (čisto srpsko selo) i skidali sa kola i iz autobusa sve Srbe i maltretirali ih, a neke fizički tukli, dok su druge vodili u Stanicu milicije. Sve je to posmatrala šiptarska milicija i nije ništa preduzimala, nego su neki od njih čak i pomagali svojim teroristima u ovom hapšenju i privođenju nedužnih Srba iz Gojbulje. Tako su bili uhvaćeni i nasilno privedeni Srbi iz Gojbulje: Ljubodrag Savić, Nebojša Janković i Slaviša Jovović. Posle izvesnog zadržavanja u Stanici milicije, oni su bez ikakvog objašnjenja pušteni, ali su sada u Gojbulju morali ići peške, prolazeći pri tom kroz arnautsku rulju, koja ih je maltretirala. Srbi u Gojbulji zaveli su odmah svoje noćne straže.

Kako je pak prošao tog petka u Vučitrnu (23. marta 1990) Srbin Ljubiša Stanojević iz Prilužja, koji je linčovan od arnautske rulje, pričao je kasnije on sam ovako: "Kod robne kuće u Vučitrnu, jedan mlađi Šiptar, sin Saliha Duraku iz sela Donje Stanovce, povikao je na albanskom jeziku: "Evo još jednog Srbina kome ćemo se osvetiti za krv naše poginule braće". Pokušao sam da uđem u Stanicu milicije, ali me Šiptar milicajac zaustavio za ruku, rekavši mu: "Zašto bežiš? Vadi taj otrov iz džepa". Onda me je drugi Šiptar milicajac uhvatio za drugu ruku i ona masa počela je da me bije". Pomenuti mlađi Šiptar Duraku udario je Ljubišu nekim tvrdim predmetom po glavi. Povređen i skoro onesvešćen, Stanojević je prebačen najpre u vučitrnski Dom zdravlja, pa onda u Prištinsku bolnicu, a odatle u Klinički centar u Beograd. Slično je bilo i stradanje Vučitrnca Zorana Jovića u samom njegovom Vučitrnu. Njega su podivljali Šiptari na ulici linčovali i uboli nožem, pa tek kad je tako izmrcvaren i izboden pao na zemlju, onda su mu prišli u pomoć dva Šiptara milicajca. On je u teškom zdravstvenom stanju donet u Mitrovačku bolnicu, a odatle dalje odvežen za Aranđelovac. Jer rodbina ovog mučenika, tj. Srbi sa Kosmeta, nisu imali i nemaju poverenja u lekare i bolnice na Kosmetu, gde takođe dominira svojevrsni teror šiptarskih lekara.

Sledećih dana, posle tih martovskih događaja, u čitavom Vučitrnu i okolini" niko od Srba i Šiptara međusobno ne govori, niti se pozdravljaju. Kako je došao SUP iz Srbije neki Šiptari su počeli da se Srbima javljaju, pozdravljaju ih i ulaguju im se. Međutim, drugi Šiptari postepeno iskazuju nove pretnje Srbima: "Nećete vi dobro proći, mi ćemo vam se osvetiti".

"Koliko ja znam, kaže nam na kraju otac Grujić, pretučeno je u Vučitrnu 14 Srba, od kojih su neki iz obližnjih srpskih sela". Njegovo četvoro dece nismo u vreme ovog našeg razgovora videli, jer su bili otišli kod dede i babe u Plemetinu (srpsko selo) da se malo odmore od vučitrnskog pakla koji su im priredili šiptarski fašisti i teroristi. (O ovom paklu u Vučitrnu pisao je zatim i novinar Predrag Živančević, u "TV Novosti" od 30. marta 1990, pa čitalac može i tamo videti opisane još neke detalje ovih krugova pakla na Kosmetu).

Šta reći o svoj ovoj masovnoj histeriji Šiptara na Kosovu? Ima li reči koja može da sve ovo piše, i pameti da sve ovo shvati, i savesti da sve ovo opravda? Na žalost, ima takvih (ne)pameti i takvih (ne)savesti koji upravo to rade, tj. prelaze lako preko svega toga i na sebi svojstven način sve to opravdavaju! To su takozvani "Kosovski alternativci", na čelu sa Ibrahimom Rugovom, čovekom čiji je otac bio balista u prošlom ratu i otprilike ovako isto progonio, ubijao i masakrirao Srbe po Kosovu i Metohiji tokom okupacije. Uz Rugovu su i drugi šiptarski "demokrati", a uz njih, na žalost, i tzv. hrišćanski "demokrati" iz Hrvatske i Slovenije. Njima, izgleda, nije više važno ni šta kažu ni šta rade sa Srbima Šiptari po Kosmetu i van njega, nego je samo važno da je to antisrpsko i antipravoslavno. U ovome, opet na našu žalost, nisu usamljeni u Evropi i Zapadnom svetu, jer ih podržava na primer, čak i jedna latinska Francuska i tevtonska Nemačka!

Možda je ovde u pravu Vladika Nikolaj Ohridski i Žički, koji je još pre rata predviđao i govorio o izvitoperenjima i nečoveštvima "latinsko-tevtonske evropske civilizacije", koja će rađe poći u savez i sa islamskim totalitarizmom i terorizmom, negoli sa Istočnohrišćanskim i pravoslavnim i slovenskim zatočništvom i stradalništvom radi Pravde Božije i ljudske, radi Krsta časnog i Slobode zlatne.

- Ipak, da ne budemo nepravedni, treba reći da je tih dana u Ženevi, na godišnjem zasedanju Svetskog Saveta Crkava (24-30. marta 1990) 24 hrišćanske Crkve u svetu, članice tog Ekumenskog Saveta, među njima 8 pravoslavnih (jerusalimska, ruska, grčka, bugarska, rumunska, poljska i finska), 2 staroistočne (jermenska i etiopska), 12 protestantskih i anglikanskih, rimokatolička crkva Francuske i starokatolička crkva Holandije, izdale su zajedničku Proklamaciju solidarnosti sa pravoslavnim hrišćanima Kosova, koju prenosimo u celini: "Nemiri na Kosovu su u poslednje vreme tolikog obima da to ozbiljno zabrinjava i uznemirava ovu međunarodnu hrišćansku organizaciju. Islamski fundamentalizam gura albanski muslimanski živalj, koji je u većini u ovoj oblasti, u verski rat protiv Srba, koji su pravoslavni hrišćani. Mi, predstavnici Crkava i verskih organizacija, energično podsećamo i opominjemo da korišćenje vere kao borbenog oružja za uništavanje jedne druge etničke i različite verske zajednice, neprihvatljivo je sa moralne i etičke tačke gledišta. Mi izražavamo veliku solidarnost sa Hrišćanskopravoslavnim narodom Kosova i apelujemo na ove ljude dobre volje da se mir povrati u ove krajeve". (Ovu izjavu potpisali su prisutni prestavnici pomenutih Crkava na inicijativu srpskog predstavnika, a objavljena je u više listova i u "Pravoslavlju", od 15. 4. 1990).

Priština i druga mesta

22. marta 1990. u klinike prištinskog Medicinskog fakulteta iz Podujeva je oko podne doveženo par stotina "otrovane" albanske dece, koja su već kroz Prištinu bila pozdravljena sa dva uzdignuta prsta! U krugu Medicinskog fakulteta okupilo se brzo par hiljada Šiptara. U velikoj gužvi koja je stvorena pristizanjem kola sa "otrovanima" i masom koja se okupljala, primećeno je dosta mladih ljudi u belim mantilima, koji su odmah prihvatali "obolele" i odnosili ih na nosilima u klinike. Sve je ovo, naravno, snimala TV Priština, redakcija na albanskom jeziku, koja je odmah emitovala za "Evroviziju" izrežirane probrane snimke "preko 2.000 otrovane dece albanske narodnosti" (tako visoka brojka je izmišljena jer Evrovizija u sličnim slučajevima ne prihvata da emituje manji broj). Postoje, međutim, indicije da je cela ova storija za TV Prištinu i Evroviziju unapred bila pripremljena i snimana.

U gradu Prištini je bila neopisiva gužva. Posle velike jurnjave kroz grad, uz škripu kočnica, sa upaljenim svetlima i neprekidnim sirenama, stizala su kola sa "otrovanom" decom kroz špalir u bolničkom krugu, i onda je nastajala jurnjava sa nosilima, uz snimanje mnogih TV kamera i fotoreportera. Dovožena šiptarska deca zaista su pokazivala izvesne čudne znake na licu, previjala su se i grčila, a devojčice histerično plakale. Negde oko 16 časova toga dana, dekan Medicinskog fakulteta u Prištini, Aljuš Gaši, dao je izjavu novinarima da su "primećeni simptomi trovanja", a da "etiologija ovih simptoma još nije poznata. Klinička slika pregledanih obolelih, dodao je on, polimorfna je i propraćena zažarenim izgledom lica, lakim crvenilom, tahikardiom, grčevima u trbuhu, nesvesticom i otežanim disanjem, bez infektivnog sindroma i osipa po koži tela". Ovako neodređena lekarska "dijagnoza" nije zadovoljila mnoge, pa su i Savezna vlada i vlada Srbije odredile komisije specijalista lekara da stručno ispitaju celo to pitanje i otkriju eventualne uzroke ovako masovnog oboljenja samo albanske dece. Direktor Infektivne klinike Medicinskog fakulteta u Prištini, profesor dr Stevan Baljošević ubrzo je lično dao sledeću lekarsku izjavu: "Laboratorijske analize primljenih učenika isključuju mogućnost trovanja. Koliko je meni poznato, nauka za sada ne poznaje takve otrovne materije čijom se upotrebom ispoljavaju simptomi kočenja ruku na trenutke, ubrzano disanje i iznenadni grčevi. Opšta dijagnoza obolelih je, po svemu sudeći, nacionalistička "neuroza". Ovima pacijentima jedino je potreban neuropsihijatrijski tretman". ("Jedinstvo" 23. 3. 1990).

Oko svega ovoga "masovnog trovanja" isključivo šiptarske dece na Kosovu tokom sledećih dana i meseci trajala su nabeđivanja i preubeđivanja, jer su Šiptari nastojali, svi odreda, i stručni i nestručni, da po svaku cenu ubede javnost da je "trovanja bilo", ali niko od njih nije mogao da otkrije ili ukaže bilo kakav trag otrova ili makar neku infekciju sa sličnim simptomima. Savezni sekretarijat za rad, zdravstvo i socijalnu politiku, uz saradnju i sa odgovarajućim institucijama Srbije, i najstručnija analiza Vojnomedicinske akademije u Beogradu, posle laboratorijskih i toksikoloških analiza, nisu otkrili nikakve uzročnike koji bi ukazivali da su albanski đaci otrovani. Neki lekari ubrzo su ukazali na činjenicu da bi slični simptomi kod obolelih mogli biti posledica uzimanja jednog posebnog leka - "atropin" - koji za kratko vreme, otprilike tokom jednog sata, uzrokuje takve simptome, ali oni ubrzo iščezavaju bez posledica, kao što je i bivao najčešći slučaj sa šiptarskom decom koja su bila "otrovana". Većina dece puštana je skoro odmah, ili posle jednog ili dva sata provedenih u bolničkim sobama. Snimanjem ekipe TV Beograd bilo je pokazano da mnoga "obolela" deca ustvari najčešće nevešto glume svoju "otrovanost" itd. Interesantno je takođe da Šiptari lekari nisu davali lekarima Srbima da leče "otrovanu" šiptarsku decu.

Kasnije dosta, kroz nekoliko meseci, prilikom pretresa konaka rimokatoličke crkve u Uroševcu, i u Binaču kod Vitine - gde su rimokatoličke monahinje u vreme "trovanja" primale i "lečile" ovu nazovi "otrovanu" Šiptarčad i čak su neke od tih časnih sestara izjavljivale u Zagrebu da su "videle otrovanu decu" mada nisu navodile bilo kakvu vrstu otrova ili infekcije - SUP Srbije je otkrio čitavo skladište više stotina kilograma upravo ovog leka "atropina", koji izaziva slične simptome: proširenje zenica, mučninu, glavobolju i grčeve, kao i još nekih lekova, uglavnom iz Švajcarske, koji su slične simptomatologije, i sve je te lekove zaplenio, mada je protestovao rimokatolički biskup u Uroševcu Nikola Prela, inače Albanac, i takođe kardinal Franjo Kuharić iz Zagreba. Ovo otkrivanje tolikih i takvih zaliha lekova u skladištu rimokatoličke crkve samo je pojačalo ranije sumnje nekih ljudi o svojevrsnoj umešanosti rimokatoličke propagande u eskalaciji šiptarske antisrpske i antipravoslavne ofanzive ovih meseci na Kosmetu, uz opet čudnu pojavu prelaska Albanaca muslimana po Kosovu i Metohiji u rimokatoličku veru. Svetska i naša štampa o tome je pisala (napr. "Politika ekspres" od 7. maja 1990) da su time šiptarske vođe na Kosovu htele da odobrovolje i pridobiju rimokatoličke krugove u Evropi i u svetu za još veću podršku svojim ambicijama na Kosmetu. O ovom "prelasku izvesnog broja Albanaca muslimana u katoličku veru" na Kosovu govorili su na TV Priština, na albanskom, pomenuti biskup Albanac iz Uroševca, kao i sveštenik don Ljun Berdi, takođe Albanac. Inače, rimokatolika na Kosmetu ima oko 50.000, od kojih su preko 90 % Albanci. Bilo kako bilo, nesumnjivo je postojala i postoji puna podrška rimokatoličkih krugova u Jugoslaviji i Evropi svim postupcima Šiptara protiv Srba. Još nije zabeleženo da je Rimokatolička crkva u zemlji, bilo na Kosovu ili u Zagrebu i Ljubljani, ikada protestovala protiv šiptarskih nasilja, zuluma, silovanja i skrnavljenja svetinja pravoslavnih Srba i njihove Crkve na Kosovu i Metohiji.

- U Uroševcu je 22. marta 1990. oko 14-15 časova takođe bilo masovno "trovanje" šiptarske dece, pa je gradskim ulicama otpočela sumanuta jurnjava automobila svih vrsta, jer su "obolele" prevozili za prištinsku bolnicu. Naravno, otpočeo je takođe i lov na Srbe, pa je na ulici pretučen Srbin Petar Mandić, zatim Siniša i Slavica Pešić i drugi Srbi. Pretučen je i učitelj osnovne škole u Uroševcu Stojan Stojmenov, a nekoliko srpskih učenika je napadnuto. Neke srpske đake su šiptarske siledžije htele da nasilno uvuku u automobile i prebace ih u Dom zdravlja, kao navodno "otrovane", ali su se srpska deca oduprla tome vičući da im nije ništa, a spasli su ih Srbi nastavnici da ne budu na silu proglašeni za "otrovane". (Izgleda da je i nekim Šiptarima počelo postajati jasno da nešto nije u redu sa "jednonacionalnim trovanjem" samo albanske dece). Na ulici je takođe presretnut i linčovan Srbin Miodrag Živković, koga su nekoliko Arbanasa: Hisen Hisenaj (23) iz Gornjeg Nerodimlja, Mislim Gabrisen (27) iz Donjeg Gadimlja i Naser Murtezi (27) iz sela Slivovo kod Uroševca legitimisali, pretresali i napali tražeći mu "otrov", a onda ga linčovali (23. marta 1990). Čoveka su svukli do gola i tako osramotili. Isto tako je napadnut i Nebojša Milošević, kondukter "Kosovotransa" u Uroševcu, koga su Šiptari Musa Salihu (38) i Isa Jašari (38) iz Uroševca napali zato što je, navodno, baš on "trovao" albansku decu. Njemu su siledžije pocepali džemper i košulju i tukli ga pesnicama. Istoga tog dana (23. marta 1990) Šiptar Sami Malići (22) iz Uroševca, napao je u Poljoprivrednoj apoteci Srbina Dragana Konstantinovića, oteo mu paketić koji je imao u rukama i sekirom ga isekao "tražeći otrov". Ustvari je u paketiću našao samo masku za astmatične bolesnike, ali je ipak i nju odneo da prijavi miliciji. Sa istim "razlogom" napadnut je i pretučen od arnautske rulje i Veljko Guberinić, koga je Nazmi Gaši (31) iz sela Dobri Do potom nasilno odveo u Stanicu milicije kao navodnog "trovača". Isto tako su mlađi Šiptari: Fatos Mehmeti i Sami Malići i Nedžat Osmani, i sa njima Šiptarka Hajruša Aruša u Uroševcu napali izvesne Srbe grupno i pesnicama ih terali da pokažu "otrov" koji navodno skrivaju. To su radili takođe i Staletu Stanislavovu i Sinišu Pešiću, koga smo i napred spomenuli.

- I u Gnjilanu je bio sličan haos oko "trovanja" samo arbanaške dece i prevoženja u Medicinski centar u gradu. I ovde je bilo napada na Srbe, ali izgleda u manjem obimu. Napadnuto je, poznato je, dvanaestogodišnje Srpče, dete Čedomira Veličkovića, učenik 5. razreda, samo zato što je odbilo da digne dva prsta i time pozdravi Šiptare. Bilo je još pet-šest napada na Srbe (22. marta 1990), kao napr. na Đorđa Petrovića iz Gnjilana, koga su tukli Šiptari Šemsedin Pajazit iz Stančića kod Gnjilana, i Ismailj Kasumi, učenik iz Gnjilana. Takođe je Šiptar Bislim Uruči (27), rodom iz sela Breseljca, napao Srbina Zvonimira Ristića iz Gnjilana i udario ga flašom, nanevši mu tako telesne povrede. Ovaj napadač, kao i napred spomenuti, kasnije su uhvaćeni i pozvani na odgovornost.

- U Lipljanu je takođe bilo pojave "trovanja" nekoliko desetina Arbanasa, koji su potražili lekarsku pomoć u Domu zdravlja. "Trovanje" su pokušali do odglume i neki učenici u Srednjoškolskom centru u Lipljanu, gde su istovremeno šiptarski nasilnici fizički napali srpske učenike Slađanu Božidarević i Nenada Lazarevića, a pretili su i Draganu Kevkiću, sinu srpskog sveštenika u Lipljanu.

- Slično ludilo zahvatilo je i Šiptare u Đakovici, pa su u toj svojoj histeriji (23. marta 1990) dvojica Šiptara, Gzim Žerka (35) iz Đakovice, i Gani Ahmetaj (26) iz sela Krmana kod Đakovice, ispred Autobuske stanice u Đakovici uhvatili srpskog učenika Ervina Pupovića, iz 1. razreda Srednje škole, i nasilno ga uvukli u svoj auto, u kojem su ga prvo pretukli i onda odvezli u Centar bezbednosti sa optužbom da su ga navodno videli kako je "bacio otrov" kroz prozor škole "Hajdar Duši" u Đakovici. Istragom je istoga dana utvrđeno da toga dana u toj školi nije pronađen nikakav trag otrova ili bilo čega sličnog, zbog čega su kasnije ovih dvojica Šiptara nasilnika pritvoreni.

- 23. marta 1990. u Mališevu je Šiptar Adead Kastrati (40) ispred zgrade Skupštine opštine napao Srbina Jedrana Kurića iz sela Kijeva kod Mališeva i pesnicama ga izudarao, verovatno tražeći "otrov" od nedužnog čoveka. Toga dana su u Mališevu i druga trojica Šiptara siledžija u samom centru Mališeva uhvatili tri Srbina iz sela Kijeva Slavišu Pešića, Jovicu Kitića i Branislava Staletovića i najpre ih grubo vređali i psovali, a zatim ih silom priveli u Stanicu milicije pod optužbom da su "rasturali otrov po selima", kojim su otrovom "zatrovana" albanska deca. Kasnije su se ova trojica Srba žalili, pa su trojica nasilnika kažnjeni zatvorom.

- 25. marta 1990. uveče posle 10 sati, na putu između sela Dujaka i Ereče kod Đakovice zapaljen je putnički auto "lada 1300" beogradske registracije, vlasništvo Srbina Darka Mikelića, taksiste iz Beograda. U kolima nije bilo vozača, a požar je potpuno uništio kola, sav lični prtljag i dokumenta.

- 26. marta 1990. u Peći, i naselju Kapišnica, SUP Srbije je izvršio pretres u 9 kuća šiptarskih porodica Ukela i Nimani i tom prilikom pronašao čitav arsenal vatrenog oružja i municije, kao i 10 pasoša različitih imena, najverovatnije falsifikovanih, zatim 10 gas-maski, 17 topografskih vojnih karti i oko 230.000 nemačkih maraka novca, kao i još neki propagandi materijal "Velike Albanije". ("Jedinstvo", 29. 3. 1990).

- Tih dana, odmah posle izbijanja masovne šiptarske histerije "jednonacionalnog trovanja", u Gnjilanu, zatim u Vučitrnu, Vitini, Kosovskoj Kamenici i još nekim mestima po Kosmetu, Republički SUP Srbije smenio je šiptarsku miliciju, zbog javne sabotaže od strane ovih milicajaca Arbanasa i zbog direktnog učešća mnogih od njih u linčovanju brojnih Srba u tim mestima. Smenjeni su načelnici SUP-a u Podujevu i Vučitrnu.

- 28. marta 1990. na dan novouvedenog praznovanja državnosti Republike Srbije, Šiptari su iz osvete podmetnuli dva šumska požara u selima Širugzi i Kraljane kod Đakovice, na terenu državne šume "Čeret". Takođe su u Đakovici i Dečanima toga dana Šiptari zapalili nekoliko srpskih zastava.

- 31. marta 1990. po podne oko 5 sati, u dvorištu gimnazije u Peći "II maj", oko 15 šiptarskih učenika napali su srpskog učenika Nenada Bulatovića, iz II razreda ove škole. Najpre su ga opkolili i vređali rečima "Škau", "Škau" (što je pogrdni izraz za Srbe) i onda su ga tukli. Nenadov stariji brat Predrag uspeo je da brata nekako spase od većeg linča. Kad je ovaj napad prijavljen miliciji, jedan od roditelja šiptarskih đaka pokušao je da javno zapreti porodici Bulatović



Comments on this page:
Comment posted by XRumerTest, 06/19/2017 at 1:52pm (UTC):
Hello. And Bye.



Add comment to this page:
Your Name:
Your website URL:
Your message:

Uloguj se:  
 

What you think about the site?
Very good
Average
Bad

(View results)


 
Advertisement  
   
Slusajte radio 24 h na sajtu/VIC DANA  
   
VAZNO!!!! klikom na banere ispod glasajte za za nas sajt.  
  http://www.nasmejme.com/topo/ SRBIJA TOP LISTA http://www.nasmejme.com/topo/ Top Lista katalog linkova Katalog Linkova Sokolova-Toplista  
Chat box www.gazimestan.tk  
   
Prijatelji sajta!!!!  
  ein Bildein Bildein Bildzanzi
eXTReMe Tracker
SRPSKE ETNO CARAPE!!! Dobrodošli na Sokolov sajt SrbNet
 

=> Do you also want a homepage for free? Then click here! <=
Go Large!
http://www.nasmejme.com/topo/ SRBIJA TOP LISTA http://www.nasmejme.com/topo/ Top Lista katalog linkova Katalog Linkova Sokolova-Toplista

KliK.co.yu - Razmena
Who links to my website?ein Bild
eXTReMe Tracker