nadjime.net http://www.nasmejme.com/topo/ ein Bild


<
 
Crucified Kosovo - Raspeto Kosovo
UCLANITE SE NA FORUM!!! you can register in forum!!!  
  Home
  Crucified Kosovo - Raspeto Kosovo
  Catalog of Destroyed and Desecrated Churches
  About Kosovo o Kosovu
  => Eyewitness to Genocide
  => Eyewitness to Genocide in Kosovo: Kosovo-Metohija and the Skenderbeg Division
  => The Skenderbeg SS Division and the Holocaust
  => Komunisti menjali Kosovo
  => Stradanja Srba od Albanaca
  => Stradanja u prvoj posleratnoj deceniji (1945-1955)
  => Četvrt veka golgote Kosovskih Srba (1956-1981)
  => Najnovija stradanja (1981-1988)
  => Godina 1990
  => 22-24. mart 1990: Krugovi pakla na Kosmetu
  => April,maj i juni 1990
  => Krstovdan Srba na Kosovu
  => Srednji vek-etnicke prilike na Balkanu pre doseljavanja Srba
  => II Doseljavanje Srba na Balkan
  => Srpska drzava i albanci
  => IV Etnicka sutuacija Kosova u XIII i XIV veku
  About Gazimestan
  Kosovo-video
  Protesti protiv neznavisnosti
  Serbian monastery`s srpski manastiri
  Srpski velikani
  Gallery galerija
  Forum
  Domaci filmovi
  Download muzike
  RAZMENA BANERA
  Contact Kontakt(e-mail)
  TV online, radio
  DNEVNA STAMPA
  Guestbook Knjiga gostiju
  about me o meni
  messages poruke
  Serbian from Krajna
  Ankete sajta
  Mapa sveta
  Statistika poseta
  Recnik
  Top lista sajtova
  Obilic(rodni kraj)
  Biografije YU rokera
  Flash igrice online
  Admin



ein Bildein Bildein Bildzanzi
eXTReMe Tracker
SRPSKE ETNO CARAPE!!! Dobrodošli na Sokolov sajt SrbNet
Free Domain & Hosting
Stradanja u prvoj posleratnoj deceniji (1945-1955)

 

Stradanja u prvoj posleratnoj deceniji (1945-1955)




Posle oslobođenja Kosmeta (23. 11. 1944) i zatim vojnog smirivanja arbanaške balističke pobune na Kosovu i u Metohiji (2. 12. 1944. - 21. 2. 1945), došao je period na izgled smirivanja vidljivog besa i patološke mržnje Arbanasa protiv Srba, jer je usledilo vreme amnestije, popuštanja i potpunog udvaranja novih vlasti komunističke Jugoslavije arbanaškom stanovništvu, među kojim je bilo ne samo saradnika okupatora i izdajnika svoje zemlje nego i javnih zločinaca. Tome treba dodati i teror državnog ateizma, koji je pogađao uglavnom srpski narod i njegovu tradicionalnu privrženost crkvi.

Nova vlast je najpre napravila katastrofalnu državno pravnu grešku, upravo zločin prema srpskim i crnogorskim izbeglicama sa Kosova i Metohije. Naime, poznatim odlukama NKOJ-a, odnosno nove vlade DF Jugoslavije, od 6. i 17. marta 1945. godine, zabranjen je povratak prognanim kolonistima sa Kosmeta, čime je u stvari sankcionisan okupatorski i arbanaški ratni zločin nad srpskim življem Kosova i Metohije. Zbog tih odluka na Kosmet se nikada nije vratilo 1.638 prognanih srpskih porodica, a u Vojvodinu je tada preseljeno 2.064 srpske familije sa Kosmeta. Prema zapisnicima Oblasnog odbora, zemlju su tada na Kosovu delimično ili sasvim izgubile 5.744 srpske familije, a samo neke od njih su dobile natrag svoju zemlju. Među prognanima i nepovraćenim Srbima bilo je dosta i starosedelaca sa Kosova. Ovo je bilo, između ostaloga, i po želji Komunističke partije Jugoslavije, koja je još 1940. (na konferenciji u Zagrebu) zauzela antisrpski, a proarbanaški stav u pitanju sudbine Kosova i Metohije. O tome iscrpno piše Kosta Čavoški, u članku Početak posleratnog progona Srba sa Kosova, objavljenom u 343. broju "Književne reči" (maj 1989).

Tako je počelo posleratno "etničko čišćenje" Kosova i Metohije, koje se u slabijim ili jačim talasima nastavlja sve do danas Navešćemo ovde svedočenje o tome jednog kosovskog Srbina, izrečeno nedavno u našoj javnosti. Naime, Miloš Savičević iz Kosova Polja najtačnije je rekao istinu o posleratnom do danas prisilnom iseljavanju Srba i Crnogoraca sa Kosova i Metohije (one čuvene kosovopoljske noći, 24/25 aprila 1987): "Iseljavanje Srba i Crnogoraca sa Kosova potiče još od ranije. Od 1941. godine do dana današnjeg nije se zaustavilo Prvo, uz pomoć okupatora i domaćih izdajnika (tj Arbanasa), koji su mahom koloniste Srbe i Crnogorce terali u izbeglištvo u Srbiju i Crnu Goru, gde su ostali sve do oslobođenja naše zemlje. Svu pokretnu i nepokretnu imovinu su ostavili na Kosovu Albanci su je (tada) podelili kako su znali i umeli Jedan deo Albanaca, pripadnika okupatora, nezadovoljni Jugoslavijom, po povratku izbeglica Srba i Crnogoraca na Kosovo i na svoja imanja, ustremili su se na njihova imanja, počeli su sa pritiscima na Srbe i Crnogorce, sa napadima na ličnost, imovinu, počeli su sa poljskim štetama, sa sečom šuma, oduzimanjem imovine, posebno nekretnine, tako da je iseljavanje onih koji su se vratili na svoja ognjišta počelo ponovo. Izbijanjem demonstracija 1968. godine iseljavanje se samo nastavlja ubrzanim tempom I to na očigled tadašnjih pokrajinskih, državnih i partijskih rukovodioca, koji su partijsko i državno rukovodstvo SR Srbije i SFR Jugoslavije obaveštavali da se iseljavanje vrši samo radi ekonomskih razloga Izbijanjem demonstracija 1981. godine iseljavanje se nastavlja još ubrzanijim tempom, tako da i dan danas traje, a po mom dubokom uverenju neće se zaustaviti dok Srbi i Crnogorci koji žive na Kosovu ne budu ravnopravni na delu, kao što Ustav garantuje, a ne da, kao do sada, budu građani drugog reda, obespravljeni u svim pravima "(6)

Talasima iseljavanja Srba sa Kosmeta u posleratnim godinama naročito je doprinosio velik broj emigranata iz Albanije, kojima je nova vlast direktno pomagala davanjem imanja i materijalnom pomoći. A oni su upravo bili najagresivniji prema Srbima. O tome svedoči, između ostaloga, i slučaj porodice Milinčić iz Samodreže kod Vučitrna, kojoj je tokom rata ubijen otac Danilo od Albanaca emigranata, zatim 1960. sin Slavomir od emigranata i šumokradica, i 1982. unuk Danilo od Ferata Muje, emigranta Albanca, nastanjenog u susedstvu u Samodreži[7] Da je iseljavanje srpskog življa sa Kosmeta pod pritiskom počelo već u prvoj deceniji po oslobođenju kao sigurni pokazatelji mogu poslužiti svakogodišnji izveštaji Raško prizrenskog episkopa Svetom Sinodu u Beograd, po kojima se skoro svake godine smanjivao broj parohija u ovoj eparhiji, naročito oko Podujeva, u Drenici i oko Đakovice Istina, izvesno smanjenje broja verujućih domova na Kosmetu bilo je rezultat antireligiozne kampanje nove vlasti marksističke ideologije, pri čemu ta kampanja nije pogađala arbanaški živalj kao muslimanski, jer je islam u novom režimu bio oduvek i do danas privilegovan Uz to, napadi na Srpsku crkvu i njenu imovinu bili su sve učestaliji i od vlasti tolerisani, ponekad čak i podstrekivani, o čemu postoji velik broj dokumenata, žalbi, prestavki, vođenja beskrajnih sudskih sporova - i uglavnom sve bez uspeha.

O tome kako su mnoge crkvene i manastirske zgrade bespravno zauzete ili konfiskovane od nove vlasti postoji niz dokumenata.[8] Naročito je grubo bilo posleratno zauzimanje manastira, poput npr. kapele u Gračanici - za kancelarije, magacine ili čak istražne zatvore organa OZNE, vojske ili mesnih odbora. Raznim nasiljima nad crkvama i manastirima na Kosmetu srpskom narodu sasecani su koreni i uskraćivana nada na bolju budućnost, iskorenjivan je istorijski i duhovni trag nacionalnog bića i srpske kulture na istorijskoj zemlji srpskog naroda.

Niz srpskih crkava srušila je ili dokončala ratno rušenje upravo nova komunistička vlast Tako je srušena, marta 1952, srpska crkva u selu Duganjevu kod Uroševca i neke druge Najdrastičniji primer tiranije nove vlasti nad Srbima jeste rušenje spomen-crkve u Đakovici, baš na Svetog Savu 1949. godine, i to dinamitom, pri čemu udovici popa Luke Bulatovića vlasti nisu dozvolile da kosti svoga muža, sahranjenog kraj crkve, prenese pre rušenja. O tome je karakteristično pisao (15. jula 1951) prota Steva Dimitrijević, spominjući i ostale nevolje srpskog življa tada na Kosmetu: "Ovde su pokazani samo najvidljiviji nasrtaji na veru pravoslavnu. Ako se daljim sličnim postupcima ne stane na put ozbiljno, i ne dadne satisfakcija utvrđenim osećajima pravoslavnih Srba, onda može doći do ugrožavanja interesa (Srba). Moralo bi o ovome da se izveste i više narodne vlasti i umole za naredbu onamošnjim vlastima da povedu malo računa i preduzmu mere protiv pojedinih dušmana i razaračkih zulumćara. U Prizrenu su u pravoslavnom groblju polomljeni i lome se i dalje nadgrobni spomenici, a u starom vojničkom groblju tamošnjem svi su istrebljeni. Ni po verski mešovitim selima ne ostavljaju krstove na grobljima."[9]

Nova vlast, u kojoj je bilo dosta Arbanasa (a među ovima na vlasti bilo je i direktnih ratnih zločinaca, sada pomilovanih), teško je dopuštala obnovu porušenih srpskih svetinja. Najbolji dokaz je primer mukotrpnog nastojanja, malobrojnih kosovskih monaha i monahinja da obnove porušeni i zapusteli manastir Devič. O tome rečito govori izveštaj i žalba devičkog starešine, jeromonaha Makarija, Svetom Sinodu u Beogradu (26. juna 1946): "Dana 23. 6. 1946. god. delegat oblasnog odbora iz Prizrena, predsednik Sreskog odbora iz Srbice Brajim Trnava i predsednik mesnog odbora iz Lauše Halim Bajram, sa još nekim Arnautima, izašli su da dele manastirsku zemlju. Pre početka deobe predsednik Sr. N. O. Brajim Trnava, pred skupom Arnauta i Srba, govorio je da su crkve uopšte nepotrebne. Za džamije rekao je da mogu ostati jer služe kao bogomolje, a crkve služe za sabiranje bogatstva. Prisutnim Arnautima bilo je vrlo ugodno, a naši Srbi ostadoše zaprepašćeni. Posle deobe, više je zemlje pripalo Arnautima, koji su za vreme okupacije radili zemlju, nego li Srbima koji je oduvek rade. Meni je delegat oblasnog odbora saopštio da manastir ne polaže pravo na zemlju kao porušen, i da su još marta 1946. god. rešili da se manastiru oduzme sva zemlja."[10]

 

Manastir Devič srušen oktobra 1941. g. (snimak iz 1947.)

Manastir Devič je kasnije ipak obnovljen, ali je neprekidno do danas imao velikih nevolja i zuluma od susednih Arbanasa, koji su često napadali ne samo manastirska dobra nego i same sestre monahinje. Ali, gornji navod oca Makarija odslikava stvarni odnos nove jugoslovenske vlasti, proarbanaški a antisrpski nastrojene, što se može videti i iz činjenice da nijedna džamija nigde na Kosmetu nije porušena. Naprotiv, mnoge nove džamije podignute su na mestu porušenih crkava ili od njihovog građevinskog materijala.". Kao ilustraciju samo navodimo: selo Radonjić kod Đakovice, gde je na mestu i od materijala crkve podignuta džamija, jer Srba više i nema u tom selu. Crkveni prostor, imanje, groblje neretko je dato, ili prisvojeno, nekom Arbanasu, kao što je slučaj u selu Rakitnici kod Podujeva, Pomazatinu kod Prištine, Drenovcu i Prilepu kod Dečana, u bivoljaku kod Vučitrna i drugde. U selu Ljevoši kod Peći, iznad Pećke patrijaršije, na temeljima stare srednjevekovne srpske crkve podignut je 1955. godine lovački dom za SUP Kosmeta. U selu Miruši kod Mališeva preorani su temelji crkve i staro groblje srpsko (1963) i zemljište postalo zadružna njiva. U selu Kravasarija kod Mališeva sadašnja škola podignuta je na temeljima srpske crkve, a i Srba u selu više nema. Zatiranje srpskih svetinja na Kosovu i Metohiji činjeno je i na razne druge načine (delimična dokumentacija u knjizi Zadužbine Kosova).

Jedan od načina pritisaka na Srbe u ovo vreme, i time započinjanje njihovog prisilnog egzodusa sa Kosova, bila je i nacionalizacija zemljišta "za društvene potrebe", gde se zemljište uzimalo najpre od srpskih porodica. Tako je, npr. sasvim nestalo srpsko selo Nakarade kod Đakovice, kraj magistralnog puta za Prizren, koje je pretvoreno u Poljoprivredni kombinat "Erenik".[12] Novo Selo kod Prištine, sa ostacima crkve i grobljem. srpskim, potopljeno je celo (1965) pri izgradnji veštačkog jezera na Gračanici. Stadion "Prištine" u Prištini podignut je na zemljištu Srba koje je nacionalizovano. Selo Vrbnica na Drimu, do albanske granice kod Prizrena, imalo je Srba još u posleratnoj deceniji, a onda je zemljište oduzeto i potopljeno za hidrocentralu u Albaniji (!), tako da danas u tom kraju više nema Srba.

U ovoj posleratnoj deceniji imamo i česte progone i zatvaranje srpskog sveštenstva. Tako su 1945-1946. u zatvoru bili: arhiđakon Gavrilo iz manastira Dečana (osuđen na 10 godina zatvora), sveštenik Stanislav Vasiljević iz sredačke župe, sveštenik Grigorije Baljošević iz Orahovca (3 godine zatvora), prota Branko Jakić iz Prizrena, pa sveštenici Đorđe Dragić iz Lipljana i Živa Boldorac iz Istoka (zatvoreni 1947), prota Perko Kipović iz Gnjilana (zatvoren 1949). Naravno, bilo je to doba robijanja mnogih nevinih ljudi u zemlji, ali broj kosovskih Srba u zatvorima nije tada bio prosečno manji, što je tamošnji narod obeshrabrivalo. Najkarakterističniji primer progona srpskog sveštenstva na Kosovu u ovo doba (1952) svakako je nevino stradanje od vlasti jeromonaha Venijamina Boškovića u manastiru Binču kod Gnjilana. Sam on opisao je raško-prizrenskom episkopu ono što se njemu i manastiru desilo od vojnog, milicijskog i drugih predstavnika tadašnje "narodne vlasti" na Kosmetu: "Poznato vam je da sam teško bolestan i da već godinu dana ne napuštam sobu, većinom ležim u krevetu. Tako sam ležao u krevetu i 3. maja t. g., koga su dana oko 5 sati po podne banuli u moju sobu 6 ljudi meni nepoznati, jedan je bio u uniformi vojnoj sa titovkom na glavi, a ostali u civilnom odelu, a jedan je bio u plavoj (milicijskoj) uniformi. Onaj u uniformi vojnoj i jedan gologlav u civilu ostali su kod mene, a ostali su izišli Onaj u civilu seo je preda me i razbijao jaja, kojih je bilo oko 100 komada u dve korpe (bilo je to vreme oko Uskrsa - A. J.) Onda je obe korpe s jajima bacio na mene, bacio je i sud sa jelom na mene. Onda se onaj u uniformi popeo na mene, stao mi na grudi i počeo da me davi; od težine krevet je se prelomio i ja sam propao. Onda su mi naredili da se dignem na onaj deo kreveta što nije propao; kad sam seo, onaj u civilu skinuo je lampu sa gasom i izručio na mene, i hteo da me zapali, ali nije imao šibice Onda je izručio na mene testiju vode. Posle me je onaj u vojnom odelu udarao nogom po celom telu, a onaj u civilu udarao me je sa štapom po glavi, po licu, svuda Onda su me i dalje toliko tukli da sam pao onesvešćen i tek posle 1 časa došao je sluga (manastirski) iz Binča i komšija Raša i Milena Petrović. Pri polasku, onaj u vojnom odelu kazao mi je. U roku od 24 sata da se izgubiš odavde, inače ćemo te baciti kroz prozor. Teško pretučen, ja sam morao da napuštam manastir, a ključeve sam predao namesniku."[13] Dodajmo da je otac Venijamin uskoro umro od zadobijenih povreda.

Opisani tragični događaj nije bio samo "agitpropovski ateizam" državne marksističke ideologije, nego pre svega bezakonje jednog sistema vlasti, nesumnjivo sa krajnjim ciljem trajno iskorenjenje srpskog naroda iz istorije i pamćenja Kosova Posledice ovakvih postupaka, a iza njih sigurno stoji i arbanaški doprinos i politika albanizacije (i islamizacije) Kosova, Jesu ta da je manastir Binač danas skoro zapusteo, a i srpski živalj oko njega veoma se proredio. Slično je i sa čestim napadima na imanje i sestrinstvo manastira Devič, zbog čega su okolna sela, njih oko 20, zapustela od Srba; pa napadi na manastir Svetu Trojicu kod Mušutišta, kome preti zapušćenje, kao što je zapustio manastir Sv. Marka u Koriši kod Prizrena

Da ovo nije bio usamljen slučaj, pokazaće i sledeći, nešto drugačiji, ali sa istom namerom i namenom učinjen napad na Srbe i Srpsku crkvu. Paroh raniluški Anđelko Petrović izveštava episkopa u Prizrenu 7. januara 1948: "Noću uoči Sv. Save u crkvi Raniluškoj (kod Gnjilana) načinjen je pravi rusvaj - sve su knjige pocepane na paramparčad. Na sv. Prestolu ostala je jedino sračica, a ostali pokrivači, jevanđelje, jedan krst, antimins, carske dveri, zavese, službenik, svetnjaci - sve je polupano i razbacano po crkvi, ikone neke koje su visile o zidu i one su polupane, jedino je pošteđen pribor za sv. pričešće na žrtveniku i ništa drugo. Jedek sa zvona na zvonari skinut je i odnešen "[14] Ako sada navedemo sličan slučaj iz 20 godina kasnije, videćemo isti zločinački odnos prema kosovskim Srbima i njihovim svetinjama. Naime, mitrovački paroh Vladimir Popović izveštava episkopa u Prizrenu 5. jula 1972: "U selu Vinarcu, ataru ove parohije, postoji crkvica još iz davnina, pre nekoliko stoleća, iz doba patrijarha Čarnojevića Ona je prošla u skoro istovetnom stanju u vremenu 1915-1918. g. kao i u vremenu 1941-1944. g. Međutim, februara ove godine našla su se neodgovorna lica (čitaj Arbanasi - A. J.) pa u nemogućnosti da otvore crkvu, pokvarili su krov na njoj, otvorili je i ubacili dosta prljavštine (đubreta, izmeta), tako da je nižepotpisani morao da se obrati miliciji za zaštitu... Vernici (Srbi) su za tim pristupili obnovi crkve, krov prepokrili, okrečili i vrata još bolje učvrstili. Međutim, juna meseca, ne znamo (tačno) dan, došli su opet nepoznati, pa su je potpuno ruinirali. Vrata su skinuli i odneli, stolove u crkvi polomili, kandila i svećnjake uništili, tako da je u crkvi ostao samo goli i isprljani zid. ... Smatram da ovakav postupak ne liči čak ni na kriminal, već na politički gest radi istrebljenja ove naše svetinje.". Tako piše srpski paroh mitrovački, dodajući u objašnjenju da se ova crkvica "nalazi u selu sa življem isključivo muslimanske veroispovesti" (tj. selo je arbanaško), a srpsko selo Vinarce je nekoliko kilometara dalje.[15]






Add comment to this page:
Your Name:
Your website URL:
Your message:

Uloguj se:  
 

What you think about the site?
Very good
Average
Bad

(View results)


 
Advertisement  
   
Slusajte radio 24 h na sajtu/VIC DANA  
   
VAZNO!!!! klikom na banere ispod glasajte za za nas sajt.  
  http://www.nasmejme.com/topo/ SRBIJA TOP LISTA http://www.nasmejme.com/topo/ Top Lista katalog linkova Katalog Linkova Sokolova-Toplista  
Chat box www.gazimestan.tk  
   
Prijatelji sajta!!!!  
  ein Bildein Bildein Bildzanzi
eXTReMe Tracker
SRPSKE ETNO CARAPE!!! Dobrodošli na Sokolov sajt SrbNet
 

=> Do you also want a homepage for free? Then click here! <=
Go Large!
http://www.nasmejme.com/topo/ SRBIJA TOP LISTA http://www.nasmejme.com/topo/ Top Lista katalog linkova Katalog Linkova Sokolova-Toplista

KliK.co.yu - Razmena
Who links to my website?ein Bild
eXTReMe Tracker