April

- 5. aprila 1990. u Osnovnoj školi "Dušan Mugoša" u Peći grupa đačkih roditelja Arbanasa nasilno je otvorila vrata ove škole i sa časa su izveli svo ju decu iz učionice, jer su navodno "obavešteni da su učionice zatrovane". Zatim su napali Srpkinju Milijanu Simonović, nastavnicu srpskog jezika, koja je pokušala da roditelje razuveri da nema nikakvog "trovanja". Pre toga, učiteljica Šiptarka Šemsija Bakali pustila je svoje učenike sa časa, jer je, navodno, "osetila neki čudan miris u učionici". Ovakvi i slični slučajevi ispoljavanja nervoze, straha i panike, kod roditelja i nastavnika Arbanasa, u ovim danima histerične prenapetosti među Šiptarima, ljudski su sasvim razumljivi, ali je žalosno da glavni organizatori svega ovoga, tj. šiptarske vođe i "sive eminencije", nisu prezali od uvlačenja svoga naroda, pre svega velikog broja nedužne dece, u ovakvu masovnu psihozu, koja je kod pojedinih dobijala dimenzije prave Histerije. Potsećamo da je ovog istog dana zvanično objavljeni nalaz Stručnog kolegijuma Neuropsihijatrijske klinike Medicinskog fakulteta u Prištini, koji je "utvrdio da lečeni pacijenti albanske narodnosti, dovedeni pod sumnjom da su otrovani, u kliničkoj simptomatologiji nisu imali nikakve tragove niti indicije bilo kakvog trovanja, koje je do sada poznato u medicini". Svi članovi ovog Stručnog kolegijuma potpisali su ovaj nalaz, osim jednog lekara Albanca kodi je ostao uzdržan. (Tanjug).

- 6. aprila 1990. u Osnovnoj školi "Vladimir Nazor" u Vučitrnu nepoznati šiptarski mladić napao je Srpkinju učiteljicu Stanislavu Vučinić za vreme odmora pre trećeg časa.

- Istoga dana rano ujutru, pre zore, nepoznati Šiptar je uznemiravao srpsku porodicu Božidara Bojića u Istoku, time što im je lupao na ulazna vrata i onda pobegao.

- Novinar M. Ristić (u "Jedinstvu" 6. i 10. aprila 1990) piše o nevoljama Srpskog življa u selima Nekodim, Grlica, Selo Varoš, Zaskok, Plešina, Grebno i Doganjevo kod Uroševca, i to ne samo o onim nevoljama, koje su doživeli pri pokušaju nedavne šiptarske okupacije (barikade, fizički napadi, noćna uznemiravanja, napadi povodom tobožnjeg "trovanja"), nego i o nevoljama i zulumima i opštoj agresiji šiptarske većine u tim selima nad srpskom manjinom starosedelaca ovoga kraja. Ima dosta slučajeva otmice zemljišta, pljačke i zuluma, naročito mnogo poljskih šteta i krađa šume. U selu Plešin pojedini Arbanasi su uzurpirali sve društveno zemljište, pa čak i izvore reka! Prigrabili su čak i mesta sa arheološkim iskopinama i srpska pravoslavna groblja i crkvišta. U selu Nekudimu Šiptar Izet Isljami je prisvojio sebi seoski Dom omladine i uselio sa porodicom, još pre 15 godina, a potom je prisvojio i još 30 ari seoske utrine i tu dogradio svoje prostorije. "Kao da se radi o njegovoj babovini", vele Srbi seljaci. Od Srpske pravoslavne crkve je na mestu zvanom Koriz u selu Gatnje oduzeto dosad oko 30 hektara.

- 6. aprila 1990. u selu Donja Dubnica ispod Podujeva nepoznati šiptarski napadači su iz obližnjeg šumarka ispalili nekoliko hitaca iz vatrenog oružja na Srbe Žarka i Biljanu Maljević dok su radili u svojoj bašti i spremali se da krenu kući. Na sreću nisu pogođeni, možda i namerno, jer je zasad cilj šiptarskih agresora samo zastrašivanje Srpskog življa da ubrza svoje iseljavanje sa Kosova. Ovo je inače, u toku poslednjih par meseci, drugi napad Šiptara na srpsku porodicu Maljević. Prethodni napad bio je podmetanje požara u njihovu štalu, a palikuće još uvek nisu pronađene.

- 10. aprila 1990. u Gimnaziji "II maj" u Peći šiptarski učenici napali su srpske đake, a u učionici 113 odeljenja razrednog starešine Božidara Dašića provalili su vrata, klupe ispreturali i razbacali slike "Kosovski boj" i druge. Polomili su bravu i na učionici 115 odeljenja razrednog starešine Ljube Pejovića i unutra pravili nered.

- 10. aprila na Kosovu je boravila grupa Amerikanaca, članova Kongresa SAD, koji su razgovarali najpre i najviše sa Šiptarima, a onda i 2 sata sa Srbima u Kosovu Polju. (Ovim razgovorima prisustvovao sam, o čemu videti izveštaj, prilog 6 na kraju knjige).

- 15. aprila 1990. u selu Livadici kod Podujeva na Orbina Minu Tamburića, dok je stajao u svom dvorištu, ispaljeno je iz daleka nekoliko hitaca iz vatrenog oružja, ali nijednim nije pogođen. Pretpostavlja se da je to učinila šiptarska grupa terorista koji su i pre desetak dana pucali u pravcu drugih Srba u okolni Podujeva, s ciljem zastrašivanja i time progonjenja sa Kosova. Naime, pucano je na Srbe: Božu Damjanovića u selu Bajčina, Žarka i Biljanu Maljević u Donjoj Dubnici, i još druge Srbe. Inače i Mina Tamburović je pre izvesnog vremena bio napadnut fizički od komšija Šiptara.

- Tek polovinom aprila 1990. u Kosovskoj Mitrovici je ustanovljeno da je Šiptar Hamdi Kamberiu, inspektor protivpožarne zaštite Centra bezbednosti u Mitrovici, uzurpirao 2 placa sebi na Partizanskom brdu iznad Mitrovice, koji su bili namenjeni za Srbe povratnike. Isti ovaj Šiptar je još 1981. u proleće samovoljno podigao sebi vikendicu na crkvenom imanju u Banjskoj, kod zadužbine kralja Milutina, gde žive isključivo Srbi.

- 19. aprila 1990. Predsedništvo Srbije ukinulo je vanredno stanje na Kosovu, a par dana kasnije (24. 4. 1990) pušteni su iz zatvora i abolicijom oslobođeni daljeg suđenja Azem Vlasi, Burhan Kavaja i drugi šiptarski komunistički rukovodioci, koji su donedavno bili svemoćni vlastodršci na Kosmetu.

- Oko 20. aprila 1990. u Tekstilnoj industriji "Emin Duraku" u Đakovici nekoliko Šiptara radnika napali su gvozdenom štanglom Srbina radnika Živka Karkića, koji u toj fabrici radi već 18 godina, a nikako ne može da dobije stan, nego živi samo u jednoj vlažnoj sobi (od svega 18 kvadrata) sa petočlanom porodicom! Napadnuti Srbin radnik zadobio je teške telesne povrede od udaraca štanglom, kojom ga je tukao naročito Šiptar Hamez Zenuni, te zamalo jadni čovek nije usmrćen. Supruga njegova, Dobrila Karkić, inače obolela zbog nehigijenskih uslova stanovanja, kaže: "Nije mi žao mene i muža, žao mi je naše dece, koja svakodnevno doživljavaju stresove i traume. Napadaju ih u školskom dvorištu, na ulici. Kad se vraćamo s posla, ne znamo da li ćemo decu naći još kod kuće živu".

- 23. aprila 1990. u selu Grmovo kod Vitine šiptarski nasilnici, okupljeni u velikom broju, prolazeći kroz ovo selo gde živi veliki broj Srba, uznemiravali su, vređali i provocirali Srpski živalj. Naročito su to činili pred kućom Dinčića, a i pred drugim srpskim kućama. Naime, bila su brojna šiptarska okupljanja ovih dana po Kosovu povodom organizovanog mirenja krvno zavađenih porodica (kod Arbanasa još vlada vendeta - krvna osveta, kao u turskim vremenima), ali su i ti masovni skupovi najčešće korišćeni za provociranje i kinjenje Srba, pa se postavlja pitanje nije li i ovo spektakularno mirenje zakrvljenih porodica Arbanasa bilo u funkciji antisrpske agresije, kako je to neko već i primetio. Kao da je međusobno krvno mirenje Arnauta imalo za cilj još veće zakrvljenje sa starosedeocima Kosova i Metohije Srbima.

- 24. aprila 1990. bili smo nas šestorica Srba i 13 Šiptara pred Odborom ("Kokas") za ljudska prava Američkog Kongresa u Vašingtonu, gde smo, svaki sa svoje strane, svedočili o stanju na Kosovu i Metohiji. (o tome videti Priloge 7 i 8. na kraju knjige).

- Tokom mnogih dana namerno produžavane šiptarske histerije "jednonacionalnog trovanja", dolazilo je više puta i na više mesta širom Kosova i Metohije do novih šiptarskog linčovanja nedužnih Srba. U Uroševcu se to desilo 22. aprila 1990, kada su razjareni Šiptari pretukli nedužnog Nebojšu Miloševića, sina Miodragova, konduktera u uroševačkom "Kosovotransu", a posle toga su ga još i zaplašili da ne sme da tuži napadače. Naime, desetak šiptarskih mladića napali su Nebojšu Miloševića u poslu, pocepali mu konduktersku tašnu, razbacali novac i blokove karata, a njega linčovali. U daljem postupku milicija je otkrila samo 2 napadača: Musu Sahitija i Isu Jašarija, te protiv njih su podnete krivične prijave. Ubrzo je, međutim, krivični postupak protiv Muse Sahitija obustavljen, jer je porodica Sahitija zapretila napadnutom Nebojši i on, zastrašen, promena je svoj iskaz i rekao da ga je Musa Sahiti navodno "branio od napadača". Drugi uhvaćeni napadač je inače gluvonemo lice, te se smatra "neuračunljivim". Kada je nešto kasnije neko iz bezbednosti sve ovo proverio, ispostavilo se da je porodica Sahitija slala razne delegacije kući Miloševića i najpre "molila", a potom otvoreno zapretila Nebojši da odustane od tužbe i svoj iskaz promeni. Da ovo nije samo redak slučaj, pokazuje i slučaj sledećeg šiptarskog napada na drugog sina porodice Milošević. Posle samo mesec dana šiptarska rulja napala je i linčovala i drugog sina Miodraga Miloševića, Nikolu (20), radnika u Građevinskom preduzeću "Trajko Grković" u Uroševcu. Nikola je vozio svoja kola, 14. juna 1990. uveče oko pola osam, i tada su mu put preprečile dve Šiptarke komšinice, sestre Ajeta i Igbeta Imeri, i provocirale ga tražeći da im otpozdravi sa dva uzdignuta prsta. On je na to izišao iz svojih kola, a tada su iz zasede na njega napali Šiptari Burim Boroli (19) i Redžep Imeri (17) i stali da ga besomučno tuku gvozdenim "boksom". To su sve videle komšinice Verka i Dosta Savić i pozvale svoje supruge u pomoć. Napadači su tada pobegli, a povređeni Nikola je odvezen u Neurohiruršku kliniku u Prištinu. Napadači su nešto kasnije uhvaćeni i privedeni u pritvor. Ali već iste večeri u kuću Miloševića stigli su otac i brat siledžije Norolija, Hamdija i Agim, i počeli da Miloševićevima prete da se okane tužakanja. Sve ovo je odmah prijavljeno miliciji, ali je sudija za prekršaje u Uroševcu, naravno Šiptar, ovu dvojicu Šiptara za njihovu pretnju kaznio samo manjom novčanom kaznom.

Maj

- Početkom maja 1990. opet se žali samohrani starac Vitomir Stefanović u Prizrenu (ulica Đure Đakovića, br. 65), kako nema mira u svojoj kući od komšije Šiptara. Njega već duže vremena uznemirava i napada doseljeni u susedstvo pre 10 godina Šiptar Tun Milici. Starac kaže: "Od kada je došao novi komšija (ranije je bio tu jedan Turčin), ja ne mogu da živim od njegovog svakodnevnog uznemiravanja. Tun Milica mi i danju i noću priređuje razne nevolje, lupa u zid moje kuće, udara u razne predmete i stvara buku, ne da mi oka da sklopim. Želi da me natera da kuću prodam da bi je on kupio". Na sve žalbe vlastima, odgovarano je ili ignorisanjem ili malom simboličnom novčanom kaznom Tunu Milici (svega 2,5 dinara, tj. dva i po stara miliona). Samohrani starac Srbin je od terora komšije Šiptara nervno oslabio i oboleo.

- 5. maja 1990. u Osnovnoj školi "Bratstvo-jedinstvo" u Suvoj Reci pretučeno je 6 srpskih đaka iz VII razreda od strane većeg broja šiptarskih srednješkolaca iz SŠ centra "Novi život" u istom mestu. Srpska deca su se igrala lopte u školskom dvorištu, pa kad je lopta otskočila u dvorište SŠC, tada su srpske đake napali stariji šiptarski učenici i divljački ih pretukli. Jovici Popovskom iz 7. razreda gvozdenim "boksom" su povredili dušnik i onesvešćenoga bacili u trnje! Dežurni nastavnik Šiptar nije pri tom dozvolio da drugovi izvade Jovicu iz trnja i odvedu u školu! Teže batine dobio je i đak Dragan Stefanović iz 7. razreda, na koga su Šiptari potegli i nož da ga zakolju! Još 4 srpska đaka takođe su bili linčovani, to su: Goran Borisavljević, Ivica Urošević, Igor Mirković i Srđan Andrejević. Direktor škole Šiptar Maćun Beriša nije ništa učinio da spreči ili prekine ovo linčovanje srpske dece, jer je navodno bio "zauzet" oko "otrovanih" šiptarskih učenika. - Dva dana kasnije u ovoj školi su Srbi nastavnici i roditelji održali sastanak u znak protesta protiv nasilja nad njihovom decom, jer više ne mogu da trpe teror šiptarske većine (u školi u Suvoj Reci od ukupno 3.850 učenika, srpskih đaka je svega 120). "Doživljavamo stresove, poniženja i uvrede svakodnevno", veli zamenik direktora škole Miodrag Andrejević. Šiptarske učenike, veli on, potstiču i upućuju sami njihovi vaspitači. Kao primer navodi masovno pljuvanje na srpske đake od šiptarskih učenika kadgod srpska deca prolaze kroz hodnik ka svojoj učionici. Đački roditelj Radica Krstić kaže da su pre mesec dana šiptarski učenici motkama nasrnuli na našu decu iz 6, razreda. Učiteljica Anđa Andrejević, koja ima i dete đaka u ovoj školi, kaže da ne sme da pusti svoje đake iz razreda na veliki odmor, "jer im albanska deca bodu oči! Zar je to sloboda ako ja kao nastavnik moram da pratim učenike i do klozeta? Srpska deca godinama nemaju časove fizičkog vaspitanja u dvorištu, jer ih napadaju albanska deca. Dok se mi (Srbi) tako mučimo i patimo, naše kolege nastavnici Albanci to posmatraju sa posebnim uživanjem. Isto ovo se dešava i u školi u susednom Mušutištu, gde ima još malo Srba koje albanski separatisti žele da pošto-poto proteraju". - Srpski nastavnici su još rekli da su šiptarski učenici u Suvoj Reci cele zime potpaljivali peći u učionicama sa srpskim knjigama iz školske biblioteke! Zbog svega ovoga, Srbi nastavnici i roditelji, a i sami đaci, traže odvajanje odeljenja za srpske đake, ali na to ne pristaje direktor škole Šiptar Maćun Beriša, koga podržava i njegov rođak Halit Beriša, predsednik Opštine Suva Reka.

- Istoga dana (5. 5. 1990) na Drugoj strani Kosmeta, napadnut je od veće grupe Šiptara Srbin Jovan Caričić iz sela Lješanske Jablanice kod Peći. On je sa svojom porodicom, ženom Senkom i decom Sašom (5) i Svetlanom (4), bio kolima u poseti kod svog tasta u Drenovcu. Vraćajući se kući oko 7 uveče, grupa od oko 50 šiptarskih devojaka i mladića preprečila mu je put i sa izdignuta dva prsta opkolila mu kola i počeli su da ih ljuljaju da bi ih prevrnuli (zastava 750). Jedna Šiptarka mu je kamenom razbila prednje staklo. Na to je Jovan izišao iz kola i pošao malo dalje, da bi tako odvukao pažnju napadača od žene i dece. Šiptarska rulja ga je sustigla i počela nemilosrdno da udara rukama i nogama i čime god je stigla, dok Caričić nije pao na zemlju teško isprebijan. Na sreću njegovu, naišao je Cvetko Sarić, koji je u blizini napasao ovce, te ga je spasao težih povreda i možda smrti. - Zbog ovog napada milicija je pronašla i zatvorila šestoro napadača, ali ih je već sutradan šiptarski Sud za prekršaje u Klini oslobodio, kako obično radi šiptarska samovolja i bezakonje, a oni (napadači) dočekani su u Drenovcu kao nacionalni heroji! - Srbi iz Drenovca i okolnih sela rešili su bili da održe protestni zbor zbog šiptarskog terora nad Srbima u tom kraju, i zbog otsustva delovanja pravne države na Kosovu, ali su im vlasti to zabranile! - Jovanov otac, Milo Caričić, rekao je da na njega i njegovu porodicu i decu i imovinu (ima 4 hektara plodne zemlje u selu) šiptarski okupatori agresivno nasrću još od 1981. godine i nanose mu mnoge poljske štete, pomeraju međe na imanju, i prete im kao Srbima nastojeći da ih prisile na iseljavanje. Najgori i najagresivniji, veli on, jesu Šiptari došljaci iz balističkog kraja Drenice.

- Tokom prvomajskih praznika Šiptari u Klini i okolini napali su nekoliko srpskih porodica u selima Drenovcu i Delovu, kojom prilikom je srpska porodica Gavrić bila u životnoj opasnosti. Tako su Šiptari napali i na kuću Marka Markovića u Drenovcu i to u 3 sata po ponoći, kada je u kući bila samo žena sa malom decom.

- 8. maja 1990. uveče dvojica Šiptara, Jah Gaćeri (38) iz Junika, nastavnik Srednje škole u Dečanima, i Musa Gaćeri (36), iz istog sela, u kafani sela Juniku najpre su psovali, vređali i pretili, a potom i fizički napali Srbina Milana Lalovića iz Rastavice. Od težih povreda spasio ga je nailazak milicije SUP-a Srbije. Kada je ovaj napad prijavio Opštinskom sudu u Dečanima, sudija Šiptar Nedžip Musaj kaznio je napadače samo sa po 2 dinara kazne!

- 11. maja 1990. u Osnovnoj školi "Bratstvo jedinstvo" u Podujevu jedan šiptarski učenik gađao je kamenicom prozor učionice VI/7 odeljenja na srpskom jeziku i povredio ispod levog oka učenicu Srpkinju Mirjanu Ilić. U isto vreme u dvorištu škole SŠC u Podujevu grupa šiptarskih učenika gađala je kamenjem srpske đake iz 4. razreda.

- Tog istog dana došli su u SUP Podujeva grupa Srba iz susednog sela Merdare da se žale da su im Šiptari na srpskom pravoslavnom groblju u selu porušili spomenik pokojnog Vlade Čejovića. I pre ovog vandalskog nedela obesni Šiptari polomili su više spomenika na pravoslavnim grobljima okolnih sela i u samom Podujevu. Ovakva varvarska nedela inače karakterišu šiptarsku agresiju nad Srbima Kosova i Metohije već par vekova, ali naročito poslednjih decenija.

- 12. maja 1990. uveče u Gnjilanu su četiri nepoznata lica napali i pretukli Srbina novinara Radomira Ristića, koji radi u Radio Gnjilane i dopisnik je "Ekspres politike". Napali su ga blizu njegovog stana i naneli mu teže telesne povrede po glavi. Milicija je uspela da otkrije samo dvojicu, to su Nirvet Durmiši iz sela Ljubovište u Dragašu i Ismailj Pajaziti iz sela Radeša u Dragašu, i protiv njih je pokrenut sudski postupak.

- Polovinom maja 1990. u Opštini Kosovska Mitrovica konstatovano je da su mnogi Šiptari samovoljno zauzeli i prisvojili gde god su mogli manje ili veće delove društvene zemlje: putna zemljišta, šume, delove parka, ulica, pa čak i rečna korita! Na društvenom uzurpiranom zemljištu izgradili su preko 50 privatnih objekata, a vlasti nisu ništa preduzele.

- 13. maja 1990. oko pola osam uveče fizički je napadnut Srbin Života Milićević u selu Livadice kod Podujeva, na svome imanju, i nanete su mu povrede po glavi. Kada je napad prijavljen, radnici SUP-a Srbije za 4 dana uspeli su da identifikuju napadača Šiptara Sulju Mehmeta Haljilji (26), iz sela Murgula kod Podujeva, koji inače radi u Bazelu, pa je posle ovog napada pobegao iz zemlje u Švajcarsku.

-Da bi Srbe zaplašili i naterali na iseljavanje, već duže vreme u Peći šiptarske siledžije napadaju privatne radnje Srba. Tako su, polovinom maja 96, u samom centru Peći razbijeni izlozi na radnjama Srba vlasnika, kao napr. Ljubomira Mirkovića, u ul. M. Tita, br. 21, kome su i ranije u više navrata Šiptari lomili izloge na "Dragstoru" i robu uništavali. Na radnji "13. oktobar" u Peći Šiptari su otkinuli i polupali srpski natpis te firme. Na mlekari Predraga Bulatovića grupa šiptarskih dečaka je polupala sva stakla, a takođe i stakla na "piceriji" Srboljuba Nikolića i iz radnje mu odneli video rekorder i još neke stvari. Pri tom su mu razbili i staklo na kolima ispred radnje.

- 17. maja 1990. oko podne u Đakovici grupa učenika Šiptara iz Osnovne škole "Mustafa Bakija" fizički je napala đaka Srbina Zorana Markovića. Kada je ovaj pokušao da pobegne sustigao ga je Šiptar A. G., učenik 8. razreda, i uhvativši ga ugasio mu upaljenu cigaru na goloj koži vrata! Napadači su uhvaćeni tek posle nekoliko dana. Ovakva zlodela gašenje paljene cigarete na koži živog čoveka - činili su Srbima samo hrvatske ustaše tokom NDH.

- 21. maja 1990. na pijaci u Lipljanu dvojica Šiptara, Florin Emini i Skender Jašanica, iz sela Malo Ribare, prestavljali su se kao navodni inspektori SUP-a, pa su legitimisali i pretresali pojedine Srbe, i čak maloletnike, pa i neke Šiptare, pri čemu su od ljudi oduzimali pare. Ubrzo su otkriveni i uhapšeni. Ovaj slučaj samo pokazuje čime se sve Šiptari na Kosovu bave i koliko mogu biti drski u prisustvu vlasti".

- U nedelju 27. maja 1990. u Peći, u ulici JNA, Šiptar Hisen Kurbogaj iz Peći, vozeći auto "golf", udario je s leća u srpsku decu na biciklu, braću Milana (9) i Miloša (13) Popovića, đake iz Peći, i onda pobegao. Od zadobijenih povreda Miloš je na putu za bolnicu umro, a za život povređenog Milana lekari u Pećkoj bolnici bore se da ga spasu. Šiptar ubica se kasnije sam javio miliciji i izjavio da "ništa nije video" i da čak "nije znao da je nekoga udario". On je inače zatvorenik, osuđen za raniji pokušaj ubistva, pa je bio za vikend dobio 2 dana dopusta da poseti svoju porodicu, pa je onda uzeo kola i vozio po gradu i udario ovu srpsku decu.

- Istoga dana (27. 5. 1990) oko 13 sati u prištinskom naselju "Ulpijana", u ulazu stambene zgrade C12, Šiptar Filjamur Keći (30) napao je svoju komšinicu Srpkinju Darinku Vranić (52) i udarivši je pesnicom po glavi povukao ju je u podrum zgrade, s očiglednom namerom da je siluje. Ona se jedva otela napadaču i pobegla. Ovaj Šiptar napadač inače radi u Udruženoj kosovskoj banci, pa je brzo prepoznat i prijavljen miliciji, ali nije odmah uhvaćen jer se nalazi u bekstvu. Napadnuta Darinka Vranić je rekla da to što joj je ovaj šiptarski siledžija uradio na njenom kućnom pragu "to ne bi uradila nijedna zver"!

- 29. maja 1990. u autobusu koji saobraća između Kline i Peći, Šiptar Skender Murati (19), zemljoradnik iz Zahaća kod Peći, fizički je napao Srbina konduktera Velja Dabiževića iz Peći i naneo mu telesne povrede samo zato što ga je ovaj opomenuo da plati autobusku kartu. On ga je na to stao udarati pesnicama po glavi, i zatim pobegao. Kasnije je uhvaćen i kažnjen sa 40 dana zatvora.

- Opet su, krajem maja 1990, srpski đaci, njih oko 120, u Osnovnoj školi "Bratstvo-jedinstvo" u Suvoj Reci, zbog šiptarskih zlostavljanja i maltretiranja, prestali ići u školu. Pominjali smo već da je 5. maja pretučeno 6 Srba đaka, a i kasnije su Šiptari tukli i na razne načine zlostavljali drugu decu srpsku i njihovu učiteljicu srpskog jezika Vukicu Popovsku. Majka jednog đaka, Ljubica Nevska, žali se da joj je život deteta, đaka u toj školi, direktno ugrožen i zahteva da se njenoj i ostaloj srpskoj deci osigura bezbednost i da prestanu svakodnevna nasilja nad njima od strane velike većine šiptarskih učenika i nastavnika. Roditelji Srbi traže odvajanje svoje dece od šiptarske i preseljenje u prostorije stare škole.

Juni 1990.

- Početkom juna 1990. oskrnavljen je spomenik na grobnici porodice Zogović na dečanskom srpskom pravoslavnom groblju.

- Krajem maja 1990. Savezni i Republički SUP na Kosovu i Metohiji otkrili su veće količine nezakonito držanog oružja kod brojnih Šiptara. Poznato je da mnogi Šiptari na Kosmetu, naročito u Podujevu, ali i u drugim mestima, imaju oružje neki broj od njih ima i dozvole, koje inače lako dobijaju od svojih vlasti. (Samo u Podujevu ima ih oružje s "dozvolom" oko 3.000, a među njima je većina nezrela i nepodobna za posedovanje oružja, jer ga vrlo lako zloupotrebljavaju). Prema saopštenju SUP-a, samo u periodu od 1981-1988. godine, na Kosovu je od Šiptara oduzeto oko 10 puškomitraljeza, 30 automata, više desetina automatskih pušaka, nekoliko stotina običnih vojničkih pušaka i veliki broj revolvera i pištolja. U protekloj 1989. godini na Kosovu je oduzeto nezakonito držanih 383 pištolja. 15 revolvera, 26 vojničkih pušaka, 5 ručnih bombi, 1 automatska puška, 2 mine za minobacače i preko 2.000 metaka. Ovih dana otpočelo je pretresom, otkrivanje i presecanje više mreža krijumčarenja oružja i narkotika po Kosmetu (i na zapadnoj jugoslovenskoj granici, sa vezama opet na Kosmetu) i utvrđeno je da su novci zarađeni tim putem glavna sredstva finansiranja šiptarske velikoalbanske agresije na Kosovu i Metohiji, i u tom cilju progonjenje Srba milom ili silom, te pripremanje terena za otcepljenje Kosmeta i pripojenja Albaniji. SUP Srbije uhvatio je i otkrio (16. 5. 1990) pretresom, samo u Podujevu, čitava tajna skloništa oružja i municije u kućama pojedinih Šiptara. Tako je pretresom kuće i ostalih prostorija Baškima Hope i Dritona Žijećija iz Podujeva pronađen čitav arsenal oružja: automatskog (4 automata i 2 puške), pištolja, noževa, dinamita i rezervnih delova oružja i municije. Slično otkriće učinjeno je i u Prištini, Vučitrnu i Peći. Takođe su radnici SUP a Srbije uhvatili nedavno 2 Šiptara, koji su kroz Toplicu vozili za Podujevo puna kola oružja i municije, tj. krijumčarili su automatsko oružje (10 pušaka "kalašnjikov" i dr.), municiju i eksploziv ("Jedinstvo" 19. i 29. maja 1990).

- Početkom juna 1990. u Osnovnoj školi "Bemalj Kada" u Peći sekretar škole Agim Šesečetaj napao je na učiteljicu te škole Naju Sapić iz nastave na srpskom jeziku odeljenja III 8 ove škole. Direktor škole, Šiptar i on kao i sekretar, Fuad Žara, nije zaštitio napadnutu učiteljicu, inače muslimanku srpskog govornog jezika, iako je tu bio prisutan. Čak, kada je napadnuta htela da zove miliciju, nije joj to bilo dopušteno. Ni uprava škole ni organi SUP-a nisu pišta preduzeli protiv Šiptara napadača.

- Dana 3. juna 1990. uveče oko 9 sati u selu Renovcu kod Istoka, na putu za Klinu, grupa Šiptara iz tog sela zasula je kamenjem grupu srpskih mladića i devojaka iz sela Koša i tom prilikom povredila Dragana Popovića i Aleksandra Vučkovića, koji su bili na svom traktoru Pre toga su Šiptari u masi stali pred Srbe i tražili da ih ovi pozdrave sa dva uzdignuta prsta, a kad su to Srbi odbili, oni su ih zasuli unapred pripremljenim kamenicama. U znak protesta zbog ovog brutalnog napada, u selu Košu su se, 5. juna 1990, okupili Srbi, njih oko 200, i tražili da se otkriju napadači i spreče ovakvi masovni šiptarski teroristički akti nad Srbima. Milicija je, posle nekoliko dana, saopštila da je napadač bio Hilj Bokaj iz Zlokućana, koji je pobegao sa mesta napada, i sa njim još 2 mladića Šiptara. Na tome se, uglavnom, sve i završilo!

- 4. juna 1990. Šiptar milicajac Sokolj Lapi, koji radi u SUP-u u Dečanima, bez ikakvog pravog razloga napao je i pretukao Srbina Antić Slavoljuba iz Loćana kod Dečana. Ovaj je u centru Dečana bio došao kolima da sačeka svoju suprugu i u kolima mu je svirao radio. Šiptar milicajac mu je rekao da ugasi radio u kolima, a onda ga je odmah zgrabio i nasilno izvukao iz kola bijući ga sve vreme pendrekom bez milosti, a kada je Antić pokušao da se spase napasti i pobegne ovaj je potegao pištolj na njega. Zatraženo je pokretanje postupka protiv ovog siledžije milicajca Šiptara.

- Početkom juna 1990. u selu Mužičani kod Uroševca Šiptari su fizički napadali srpsku decu. Srbina učenika seoske Osnovne škole prebio je Šiptar vozač, Gani Avduljaj. Takođe je od Šiptara kamenovan devetogodišnji đak Nenad Đorđević, a posebno ga je kamenicama gađao maloletnik Šiptar K. R. sin Kadrija Ramadanija iz Uroševca I srpskog đaka Dejana Dobrosavljevića iz Uroševca, iz škole "Peko Dapčević", pretukao je stariji šiptarski učenik A. H. iz 8 razreda iste škole. Srbi u Uroševcu i okolini žale se i na druga šiptarska nasilja nad njihovom nedužnom decom.

- 5. juna 1990. Savezni sekretarijat unutrašnjih poslova Jugoslavije realizovao je odluku SIV-a Jugoslavije da se pravosnažnom odlukom od 19. 5. 1990. otkazuje dalji boravak 17-torici albanskih državljana, koji su privremeno bili nastanjeni na Kosmetu, a koji su tamo učestvovali u neprijateljskim delatnostima protiv Srbije i SFRJ, jer su bili aktivni učesnici u raznim nasiljima nad Srbima. U roku od 30 dana oni trebaju napustiti teritoriju Jugoslavije (ali je nisu napustili ni posle više meseci). Ima još dosta ovakvih slučajeva albanskih emigranata koji su zloupotrebili jugoslovensko i srpsko gostoprimstvo čineći nasilja po Kosmetu.

- 6. juna 1990. uveče oko 7 sati na platou u centru Podujeva kamenicama je povređen srpski dečak Darko Čejović. Dok se igrao sa ostalom srpskom decom, odjednom su ih zasuli kamenicama dečaci Šiptari, koji su bili nedaleko od njih, pa su tako kamenicom pogodili u glavu malog Darka, a potom su se razbežali. Ovo je vrlo uznemirilo ionako malobrojne Srbe u Podujevu, jer ni oni ni njihova deca nemaju mira od agresivnih Šiptara i njihove obesne dece. Na žalost, ovakvi slučajevi srpskoj deci ne dešavaju se samo u Podujevu.

- Ujutro 8. juna 1990. milicajac Šiptar Afrim Hiseni, rodom iz sela Bibe kod Uroševca, a radi u SUP-u Suva Reka, pretukao je bez ikakvog razloga Srbina Stanislava Stefanovića iz obližnjeg sela Zaskok, kraj fabričke kapije Drvnog kombinata u Uroševcu. Dok je ovaj nedužni čovek mirno stajao, Šiptar milicajac je izišao iz svojih kola, išamarao ga i udarao rukama i nogama, a onda se vratio u svoja kola i otišao dalje. Nije bio na službenoj dužnosti, nego je u Uroševcu samo bio u poseti svojim roditeljima. Posle prijave, pritvoren je.

- Istoga dana, u petak (8. 6. 1990), u selu Srpski Babuš kod Uroševca veća grupa šiptarskih đaka, koji iz susednih sela pohađaju Osnovnu školu "Jedinstvo" u S. Babušu, vandalski su demolirali seosku školu polomivši vrata, prozore, klupe i stolice. Natutkavani od svojih učitelja Šiptara (jer u ovoj školi u srpskom selu već 30 godina su direktori Šiptari: Iljaz Prekadini, Alija Bitići i ostali pre njih), učinili su to jer im "smeta" srpski naziv te škole, iako je selo srpsko! Milicajci na dužnosti, a to su bili takođe Šiptari, nisu intervenisali pri ovom rušilačkom aktu, Jer navodno "nisu imali naređenje da dejstvuju". Isto veče u selu su se okupili Srbi na protestni zbor protiv ovakvog i sličnih nasilja obesnih Šiptara i protiv nemara vlasti, koje i u srpskom selu ovakve vandalizme tolerišu. Šta tek reći za sredine u kojima su Šiptari velika većina?!

- Istoga dana (8. 6. 1990) u Dragašu, u Osnovnoj školi "Emin Duraku" napadnuta je i pretučena učenica Goranka Fatima Biljali (2. razred nastave na srpskom jeziku) od učenika Šiptara Bemalja Miljaima. Roditelji Goranci u Dragašu sve se češće žale na učestale agresije Šiptara protiv njih, koji su inače muslimanske vere ali srpskog jezika i porekla.

- 10. juna 1990. uveče oko 9 sati u Prizrenu, u ulici Matije Gupca, kamenovan je stan Miroslava Todorovića, dopisnika "Politike ekspres" iz Prizrena. U stanu su bili samo supruga i deca. Kamenicama su nepoznati Šiptari polupali stakla na prozorima.

- 12. juna 1990. oko 15 časova, u dvorištu Osnovne škole "25. maj" u Vučitrnu, šiptarski učenici su najpre bez ikakve osnove optužili nastavnika Predraga Spirića (21), naravno Srbina, za navodno "trovanje" šiptarskih đaka, a onda su ga fizički napali i stali nemilosrdno tući. Napali su ga najpre 3 učenika iz 8. razreda, a onda su im pritrčali i drugi šiptarski učenici. Spirić je uspeo da pobegne u kancelariju kod direktora Pazima Loahua, ali ovaj, umesto da ga zaštiti, pozvao je hitnu pomoć za "otrovane učenike", kojih naravno nije bilo. Nastavniku Srbinu samo je rekao da ide kući, da bi ga na izlazu opet napali šiptarski đaci! Od težih posledica zaštitio ga je nastavnik muzike Tasim Uki, Albanac.

- Grupa šiptarskih učenika napala je sedmogodišnjeg srpskog dečaka Dušana Žarića i M. Mitrovića i pretukla ih ispred škole "J. B. Tito" u Prištini, dana 14. juna 1990. Inače, u samoj Prištini, u dečjem obdaništu prištinskog naselja "Sunčani breg", a i u drugim obdaništima ovoga grada, srpska deca se sve više i češće žale roditeljima na stalna maltretiranja od šiptarske dece i još veća od samih vaspitačica Šiptarki. One sa srpskom decom razgovaraju samo albanski i teraju ih da pevaju šiptarske pesme, i često ih tuku i maltretiraju, tako da se deca vraćaju kući sa modricama po glavi i telu. Na ovo se žale i Srbi roditelji i malobrojne srpske vaspitačice po obdaništima u Prištini.

- Polovinom juna 1990. u Osnovnoj školi u Štimlju šiptarski đaci sve drskije i brutalnije napadaju srpske đake: kamenicama, motkama, rukama, nogama. Sve to mirno posmatraju nastavnici Albanci. Srbi roditelji i njihova deca odlučili su da im deca ne idu više u tu školu na nastavu, nego u dvorište srpske crkve Sv. Mihaila na brdu iznad Štimlja. Srbi roditelji izneli su predsedniku Opštine Štimlje svoja svedočenja i dokaze kako su im deca više puta bila pretučena, i pokazivala su sveže modrice od batina. Tako, tokom maja 1990. Zorana Staletovića, učenika 8. razreda, prebila su u učionici 4 šiptarska učenika. Nekoliko srpskih đaka iz 7. razreda bili su više sati zatvoreni u učionici od šiptarskih učenika, samo zato što nisu hteli da dignu dva prsta u znak slova "V". Majka učenice Stanke Bilibajkić iz sela Račak priča da su njenu ćerku pre neki dan prebila šiptarska deca dok se iz škole u Štimlju vraćala svojoj kući u selo. Slično je pretučen i đak Čemerikić iz 3. razreda i zatim bačen u kanal pokraj puta! Dete od tada ne ide u školu, jer se od tada povredilo i razbolelo. Motkama je pretučen i đak Aleksandar Zakić od strane više Šiptara. Inače u Štimlju ima oko 90 % šiptarskog stanovništva, a ostalo su Srbi, pa je to i glavni razlog arnautske ohlokratije i tiranije nad srpskom nezaštićenom rajom.

- 14. juna 1990. u Belom Polju kod Istoka Šiptar Šaban Alijaj je, popodne oko 4 sata, pokušao u blizini svoje kuće da siluje maloletnu Srpkinju O. M. (10), učenicu 3. razreda Osnovne škole u tom selu, o čemu piše i "Jedinstvo" (od 18. 6. 1990). Devojčicu je od napasti spasio Miroslav Đuričić, koji je u tom momentu slučajno naišao pokraj kuće ovog Šiptara i čuo plač i zapomaganje deteta. Napad je prijavljen miliciji, te je napasnik pritvoren. Tim povodom su Srbi održali protestni skup u selu, pod vedrim nebom, koji je trajao do kasno u noć, jer su mnogi imali da iznesu svoje nevolje i žalbe zbog raznih šiptarskih zuluma i nasilja. Narod je tražio da se siledžija Šaban i njegova porodica proteraju iz ove sredine, jer Šaban Alija i njegov sinovac su već tri puta dosada pokušali da siluju Srpkinje, dve maloletnice i jednu ženu iz porodica Nemarović i Živković. Srbi seljaci su poimence iznosili i druge šiptarske napade na Srpski živalj, kojima je nedelima zajednički cilj - progon preostale 32 srpske porodice iz Belog Polja i zastrašivanje ostalih Srba U Metohiji i na Kosovu.

 

Srpska crkva sv. Arhanđela Mihaila iznad Štimlja.

- 15. juna 1990. preko 200 Srba iz Đakovice potpisalo je novu Vidovdansku peticiju, u kojoj izražavaju svoje "nezadovoljstvo zbog teškog stanja za Srbe u Đakovičkoj opštini", jer u njoj "Srbi su ugroženi, poniženi, obespravljeni i prepušteni sami sebi". Srbi u Đakovici žive u strahu za živote svoje dece i svojih bližnjih, a nemaju kome da se obrate za pomoć. Ipak obećavaju da neće napustiti svoju Srpsku zemlju, ali traže da se na Kosovu i Metohiji uspostavi pravna država, da se ukine šiptarska majorizacija i sve druge vrste zloupotreba na srpsku štetu. ("Jedinstvo" 16. 6. 1990). Okupljeni Srbi u Đakovici, uz ostalo, tražili su da se ponovo izgradi i Spomen-crkva u Đakovici, koju su šiptarski vlastodršci separatisti, uz pomoć i srpskih komunista slugeranja i izdajica, srušili još 1949-1950. godine. (Da napomenem da sam i ja isti zahtev izneo 8. februara 1990. na skupu Kosovaca u Hali sportova na Novom Beogradu).

- 16. juna 1990. uveče oko 11 sati, u Opštoj bolnici u Peći, Šiptar Sait Bljakaj (56), navodno bolesnik, rodom iz Vrela kod Istoka, pokušao je da siluje bolesnicu Milevu Marković (49), Srpkinju, iz sela Naklo kod Peći. Napadač je bolesnicu silom uvukao u svoju sobu, a neko je pri tom bio ugasio svetlo u hodniku i jedno lice je sve to poizdalje mirno posmatralo. Bolesnica je ipak uspela da se otrgne od siledžije i pobegne. Napad je zatim prijavljen SUP-u, pa je napadač pritvoren i poveden je istražni postupak.

- 19. juna 1990. oko 17 sati pet Šiptara mladića iz sela Račka kod Štimlja nasrnuli su na Stojanku i Vladu Stojić iz Štimlja, dok su oni na svojoj njivi okopavali kukuruz. Stojić je pre toga opomenuo ove Šiptare da ne voze traktor po njegovoj njivi, na što ga je jedan motkom napao i tukao po leđima, a njegovoj supruzi naneli su lakše telesne povrede. Ostali Šiptari su psovali Srbe i pomagali napadaču, koji je kasnije po prijavi i pritvoren.

- 21. juna 1990. oko ponoći, u Gnjilanu, u Novobrdskoj ulici, dvojica Šiptara, Ragip Bajrami i Fetih Jašari, upotrebivši silu i pretnju oružjem pokušali su da siluju Srpkinju 3. I. radnicu. Kada se ona vraćala sa posla peške kući, oni su je pratili autom "opel" i kad je skrenula u sporednu ulicu, iskočili su pred nju i zgrabivši je za kosu nasilno su je ubacili u vozilo. Odmah joj je jedan zatvorio usta a drugi joj zapretio: "Ili ćemo te silovati, ili metak u čelo". Napadnuta Srpkinja se otimala i kričala i tako je izazvala pažnju slučajnih prolaznika, pa se onda nekako otrgla i pobegla. Posle je miliciji ovaj napad prijavila, pa su siledžije otkrivene u uhapšene. - Dvadesetak dana kasnije, u noći između 15. i 16. jula 1990. dvojica drugih šiptarskih pomahnitalih siledžija, Ejup Besim (21) i nepunoletnik C. B. iz Orahovca silovali su srpsku maloletnicu B. M. (15) u selu Opteruši kod Orahovca. - Tragična sudbina jadnih srpskih kćeri i devojčica na Kosovskom razbojištu traje neprekinuto od tursko-arnautskih vremena do, evo, kraja XX veka, usred zemlje Srbije i "ujedinjene kulturne Evrope", koja takve poživotinjene zločinitelje podržava! - Kako je srpskim devojčicama na Kosovu, neka posluže i ova dva primera. Novinar Kiković iz Prištine kaže mi nedavno: "Živim u Prištini i imam ćerku od 17 godina, ali ona ne zna kako Priština izgleda noću, jer ne ome da iziđe od šiptarskih siledžija i nasilnika". A devojčica Srpkinje Caje Babić, bibliotekarke iz Prištine, inače učenica osnovne škole, kaže svojoj mami: "Mama, zašto me Šiptari ubijaju pomalo? Što me ne ubiju odjednom?"

- I tokom meseca juna 1990, kao i prethodnih dva meseca, šiptarska histerija sa "jednonacionalnim trovanjem" samo dece albanske narodnosti nastavlja se po Kosmetu, iako su više puta grupe specijalista lekara iz Jugoslavije i Srbije, a i svetske komisije koje su potom dolazila na Kosovo, dale lekarske nalaze da nema nikakvih tragova trovanja nego samo izvesni simptom kod pojedinih mladića, devojaka i dece Šiptara po Kosmetu, koji pokazuju samo psihogene uzroke i znake masovne histerije, izvesnog nervnog šoka, a vrlo često i običnog simuliranja bolesnosti.

 

Srpkinja Slavka Aleksić (stara 57 godina), nedavno silovana i pretučena od Šiptara Bajrama Zeke.

Ovi zvanični izveštaji potvrđeni su od nadležnih organa SFRJ i definitivno usvojeni u Saveznom veću Skupštine Jugoslavije, na sednici 28. juna 1990. godine (objavljeno je u štampi širom zemlje), gde je rečeno da "masovna pojava zdravstvenih tegoba na koje se žalio veliki broj učenika albanske narodnosti na Kosovu nema obeležja epidemije zarazne bolesti, niti trovanja, ona se može objasniti i indukovanim psihogenim reagovanjem" ("Politika"', "Jedinstvo" i dr. listovi od 29. 6. 1990). - Inače primećeno je poodavno da se ova šiptarska farsa sa navodnim "trovanjem" uglavnom odvija po uhodanom scenariju: "otrovani" su mahom đaci, ponajviše učenice osnovnih i srednjih škola, a ima i dečaka; "trovanje" počinje na određeni znak i u određeno vreme; uvek se nađe neki vozač koji kočnicama ili sirenom da znak prisutnima, posle čega počinje jurnjava prevoza kolima "otrovanih" do ambulanti i bolnica; "zatrovana" deca počinju da vrište itd. - a ove to najčešće biva praćeno izlivom besa šiptarske mase nad nedužnim Srbima i srpskom decom koja se tu zateknu. - Nema sumnje, da među tom nesrećnom i od svojih vođa i učitelja unesrećivanom šiptarskom decom ima dosta nevinih mladih bića koja su zaista "otrovana" nehumanim uvlačenjem u jednu bezumnu igru, u kojoj strada detinja duša i nervni sistem, a pre svega moral i savest, gubi se duševno zdravlje i čoveštvo potrebno za normalnu dečju budućnost, bez mržnje i opsesija, bez manipulisanja savestima i srcima.

Možda je zato u pravu srpski pesnik i pisac sa Kosova, Radosav Stojanović, kada ovih dana, sa bolom poniženog čoveka i Srbina, konstatuje: "Situacija na Kosovu je toliko zaoštrena da jezičak na terazijama mira sve više podrhtava, s tendencijom da pretegne u sunovrat u kome će izgubiti ovi. Proteklih 45 godina uzalud smo ubeđivali Šiptare u Jugoslaviji, i lagali sami sebe... Govorili smo da su nam Šiptari tradicionalno veliki prijatelji, a znali smo da su se kroz istoriju uvek borili protiv Srba i Srbije. Lagali ih da smo zajednički izvojevali slobodu, a znali smo da su oni masovno bili u fašističkim soldateskama. Delove svoje istorije brisali smo radi njihovog nacionalnog prosperiteta... da se ne uvrede, jer su nacija koja još nije prebolela sve dečije bolesti civilizacije... Bojali smo se da se ne osete kao u svojoj kući, zato su dobijali sve - i ono što nisu ni sanjali, a tek li zaslužili. Stvarali smo iluziju da su kroz istoriju čuvali naše vekovne svetinje na Kosovu i Metohiji, krili smo da to nisu, nego su ih ubeđivali za zlatne talire i harali ih. Dodvoravali smo se primitivnom mentalitetu kao folklornom umetničkom paritetu... Odvraćali smo ih od zuluma i pogroma nad Srbima, igrajući na kartu navodnog njihovog dostojanstva. No, moramo priznati, predugo smo bili u iluziji da im time činimo dobro koje će se i nama vratiti dobrim. Sada možemo konstatovati da smo radili protiv sebe, protiv svoga naroda i protiv Srbije... Jer sa pruženim prstom, oni su odnosili i ruku. Sve do ramena. Odsada, međutim, poverenje mora da se zaslužuje. Kako je za Srbe, tako mora biti i za Šiptare... Istorija neka im bude učiteljica".

- Na Vidovdan 28. juna 1990. proslavili smo na Kosovu, u manastiru Gračanici Svetom Liturgijom i na Gazimestanu sveopštim Pomenom, srpske Mučenike i Novomučenike sa velikomučeničkog Kosova. Bio je to 601. Vidovdan. Bilo je oko 100.000 Srba od Kosova do Jadovna i od Boke do Temišvara.

Gospode, pogledaj s neba i vidi i poseti ovaj Vinograd Tvoj, i učvrsti ga, jer ga zasadi Desnica Tvoja, da ga niko ne iskoreni, jer se drži Pravde Tvoje i Carstva Tvoga Nebeskoga.

Na 601. Vidovdan, leta Gospodnjeg 1990.